Наша књижевност

Шала у Самсарином хану 185

кли иза окупљеног света који је сачињавао жив круг око осветљеног седишта диванане и војводе који је ту царевао. Ту су ономе пијаном хајдуку који их је пратио и који је ваљда требало да брине о даљем току њихове женидбе, тутнули у руку сребрну плету и он их је пустио да се неопажени спусте низ басамаке и врате на своје скровито место испод трема, где их сви одмах заборавише. —

Фра Петар опет застаде у говору и одахну, као да му је и у сећању, после толико година, још једанпут одлакнуло.

— И тако ти се ми, мој ахбабе, спасемо као чудом неким, јер да је било по фра Мијиној вјештини и по мојој храбрости, не знам како бисмо се извукли. |

Ту, под тремом, на њиховом старом месту, било је мрачно и мирно. Нико их више није звао ни узнемиривао, али нису могли ни да се моле ни да спавају, јер је над њиховим главама тутњала и даље теревенка и бивала све жешћа и бешња. Игра и песма су се смењивале са шалама које су, судећи по урнебесном смеху који их је пратио и по честим јауцима жртава, морале бити све луђе и све свирепије. Нарочито су женетине вриштале, као да кожу деру са њих. И свака шала, као и свака игра и песма, прекидала се нагло, свакако једним од оних нестрпљивих Џеминих покрета. Тада би наступало неколико минута потпуне тишине, а затим је почињала нека нова игра и нов урнебес. На махове је изгледало као да поднице над њиховим главама неће издржати и да ће их својим рушевинама покрити. Тако до зоре.

А кад стаде да свиће наста дуже затишје горе на диванани. Изгледало је као да говори само Џемо и дубоким гласом издаје неразумљиве наредбе. Мало затим стаде тутањ басамака: харамије се разлетеше по дворишту. Од свих путника одузеше коње. Одоше и два фратарска вранчића. Узгред поскидаше са путника и оно мало оружја и накита, све што није било скривено. Један кракат и млад разбојник примети на фра Мијату црн гајтан око врата, приђе му, потегну га за тај гајтан и извуче крупан сребрн сат. Као да се играју неке договорене игре, фра Мијат проговори тихо:

— Немој ми, болан, узимати сата, то ми је поклон и успомена на младу мису. Немој, душе ти! Даћу ти здрав дукат за њега.

Турчин, коме се журило, процеди само кроз зубе, не пуштајући сата из велике шаке:

— Дај!

Фра Мијо стаде ужурбано и неспретно да вади дукат и најпосле га нађе. Тада хајдук докопа дукат оном слободном руком, као да га у лету хвата, а онда цимну гајтаном, да се фратар поведе, и откиде сат, па стрпавши за бенсилах и дукат и сат, отрча за својима. Фра Мијо је остао на месту, опуштених руку и отворених уста. Тако је стајао без речи; из очију су му текле обилне сузе, али он их није брисао, јер ни сам није знао да плаче,

У

ем ~.

54

а ан Пар

Маи зе Манија

тен