Наша књижевност

Па Е БАНИ ПРИМ Ре

200 ) Наша књижавногт

су учешћа реакционарни, шовинистички учењаци српски и бугарски, бранећи позиције својих реакционарских влада. У тзв. српско-хрватском спору, вештачки потпириваном од непријатеља српског и хрватског народа, нису ни филолози остали по страни, ломећи копља око дијалеката, народне епике и дубровачке књижевности. Али најреакционарнију улогу одиграли су неки српски и бугарски научни радници у македонском питању.М на српској и на бугарској страни писана су опсежна дела којима је био циљ да докажу да не постоји македонски народ, да Македонци немају свог посебног индивидуалитета и да пре ма томе треба да припадну Србији, односно Бугарској. Један српски историчар, професор Универзитета и академик (Никола Вулић) написао је пре рата чланак који је садржавао следећу мисао: „Шта Македонци хоће» Они треба да су нама Србима захвални што смо им донели лепи књижевни језик, кога они нису имали!“

Таква схватања о историји и култури словенских народа и о њиховим међусобним односима данас већ припадају прошлости. Данас је немогуће протурати тенденциозна политичка схватања као науку. Словенски народи решили су питање своје независности и својих међусобних односа. Да не говоримо о Украјини и Белорусији, којима је Велика октобарска социјалистичка револуција дала независност, данас ни код једног словенског народа не могу да се спроводе схватања којима је циљ национално угњетавање. Данас ниједном правом Пољаку, ниједном човеку који није фашиста и агент империјалиста, не пада на памет да Белорусима и Украјинцима западне Белорусије и западне Украјине оспорава право на слободан живот у њиховим слободним републикама. Исто тако није могуће приказивати словачку књижевност и словачки језик, као и однос чешког и словачког народа, онако како су то раније чинили неки чешки слависти. Што се тиче Македоније, онај ко би данас у Југославији и отачаственофронтовској Бугарској покушао да пориче националну индивидуалност македонског народа, био би сигурно сматран не само за непријатеља македонског народа, него и за непријатеља српског и бугарског народа. Ниједном српском демократски расположеном слависти и научнику уопште не може пасти на памет да Македонцима намеће српски језик. Српски научници могу само Македонцима помагати у изградњи њиховог књижевног језика и њихове националне културе.

Ниједан научни радник који би покушао да брани шовинистичко становиште у погледу односа између појединих словенских народа не би данас могао нигде да нађе озбиљнију подршку. Напротив, он би наишао на отпор наше напредне јавности и наших народа. Данас је већини научних радника, па и многима између оних који су раније имали друкчије гледиште, потпуно јасан огромни преокрет који је настао у животу словенских народа и у њиховим међусобним односима. Када је реч о тако крупним питањима као што је питање историске судбине појединих народа, онда је очигледно да наука мора