Наша књижевност

438 Н Наша књижевност

жности отерала. Болело је једино то што је Макс имао право. Она је, очигледно, направила велику лудост.

Тај Флајс је сада неким тајним путем стигао у планину и срео се с Максом. Колико је Турк могао дознати, њега су Швабе у истини прогониле. Али Турк није могао сазнати зашто. Тим пре што сам о њему није знао ништа рђаво.

„Тај није за нас“, рекао је Макс Турку кад су остали насамо. „Мислим да га је догнала у планине каква прљава ствар а не идеја... Па зато нека остане ту док се не буде могао вратити у долину. Бојим се да га је каква прљавштина одагнала из долине, па да ће га опет вратити у долину.“

Турк се мало размишљао, па је затим рекао:

„Ако је поштен и ако је добар, у реду. Ако не... отрешћемо га се већ негде.“

„Само, да те нешто замолим: тај човек не сме никад знати где сам ја. Ни приближно не сме сазнати место где се налазим.“

„Макс,“ рекао је одлучно Турк, „нико за тебе неће дознати.“

Флајс је остао код њих. Турк га је ускоро послао у борбу. После тога за њега није било више повратка у долину.

„Привезао сам га за нас“, рекао је Турк Максу и задовољно се насмешио. „Хтео је да одуговлачи, као да је слутио шта то значи. Сад нека лупа главу шта се десило...“

Макс је погледао Турка и рекао му:

„Па ипак ће он и после тога тражити пута за себе...“

Тада га није тражио, јер није ни могао, ни смео да га тражи. Напротив, учествовао је с Максовим и Турковим људима у свим борбама и акцијама око Мртве Горе.

Кад је Вида, ујесен, сазнала да је Макс побегао, толико се збунила и такав је страх спопао да у почетку није уопште могла мислити шта да ради. Оно његово „још ћемо се нас двоје срести“ говорило јој је да Макс зна много, да зна, чак, потанко како је и колико она била уплетена у његово хапшење. То јој је говорило и да ће јој се он осветити. Журно је почела спремати своје ствари, с намером да бежи у варош. Јер ће, иначе, Макс наћи начина да дође до ње, па макако се чувала. Па и стари убоги господин, који се врло обрадовао што је његовом некадашњем љубимцу успело да између Шваба изнесе живу главу, морао се помирити с њеном одлуком, ма да је зачуђено рекао да не разуме такву журбу.

— Макс ће нас побити, — измакло јој се пред стрицем.

Старац је чудно погледао.

— Не знам зашто да ме убије, кад му ипак никакво зло нисам учинио. И шта си му ти учинила да те убијег

о НИЦИ А АЕ ЧИ Це ЈИ о з А