Наша књижевност

Песма отаџбине 443

вам само да ћете, за прву реч, коју изговорите против кога било од Словенаца, добити заслужену награду.“

Тако јасно је рекао и тако одлучно... Дуго је размишљала, при чему је испустила његову руку, затим је рекла:

„Мислила сам да убијате само зато што вас гоне, зато што вам се хоће да убијате, или само забаве ради. Некад сам вас слушала дао словеначком народу друкчије говорите... мало сте се бринули за њега. Нисте признавали ништа, ни народност, ни границе. Зар нису то ваше мудрости» Од вас сам се научила томе.“

Осмехнуо се.

„Да, моје мудрости, моје мисли су то биле. — Али, време се променићло. Некад смо, словеначки народ и ја, живели сваки за себе. А сад се моја судбина против моје воље повезала са судбином словеначког народа. Време старих мудрости је умрло. Живот нам друкчије диктира, па хтели ми то или не. Ако ко било од словеначког народа убије неког Швабу, опасност за мене се смањује, а слобода повећава. И са сваким кога ја убијем опасност за словеначки народ се смањује, а његово спасење повећава, хтео ја то или не. То је та судбинска повезаност у животу, коју сам сада сазнао... Ни на памет ми не пада да пустим да ме Швабе ухвате и убију. Да се то не би десило морам сам убијати. Ништа ми се више не гади него убијање. Али морам, ако хоћу да живим. Ма да ми није много до живота, ипак мислим да сам у стању да сам себи одузмем живот и да баш ни мало није било потребно да неке прљаве Швабе зато дођу овамо да ми га они одузму. И кад тако убијам, убијам за словеначки народ. Те ствари су ми сада јасне и, зато што су ми јасне, убијам их чак и више него што бих иначе. Знам само да неко мора бити и убијати, па макар то било са извесног гледишта и ружно... Сад знате да код нас нема милости, Видо, па ни за вас. Ако сте опасни словеначком народу, опасни сте и мени... Опоменуо сам вас, Не бих смео то чинити јер имате довољно грехова, да бих и без опомене могао свршити с вама, али то ипак нисам учинио, иако је требало. Кажите и своме стрицу, ако жели да се и после рата бави биљем наших планина, нека се на време опамети. Не узимајте удела у тој игри, пошто ви мислите да је све то игра. За многе ће се та игра још како горко свршити.“

Опет га је зауставила. Пробудила се у њој нека тврдоглавост и, такорећи, овладала њоме. Није могла клонути, није хтела бити побеђена. Рекла је:

„А ако и поред свега останем туг Рецимо, да добијем јаку стражу» Јесте ли чаробњак да уђете и поред војникаг“

„Нисам чаробњак“, одговорио је и осмехнуо се сажаљиво. „Останите ту, и само покушајте да направите што тако. Кажем вам да вас првог идућег месеца више неће бити.“

„А ако вас ухватег Шта ондар“