Наша књижевност

Песма отвџбине 445

долину, да, упркос свему радије у долину! Швабе су му биле ближе од Макса. -

Турк је погледао Флајса. „Макс збиља није ништа крив“, рекао је одлучно. „Макс ће поћи с нама па кад било...“

„Макс неће поћи“, одвратио је Флајс. „Али то ништа не чини. Нисмо ваљда његова деца» Поступаћемо како сами знамо. Мћи ћемо без њега. А ако пође с нама, добро и јесте. Једно ћу само рећи: нећу више бесциљно да се туда вртим. Нећу да будем само разбојник. Отворено ћу рећи, поћи ћу сам ако други неће.“ А и други су хтели, само је Јака Левичник за све време ћутао, али нико то није опазио, јер је он увек ћутао.

„Добро“, рекао је Јоже Турк и био сав задовољан. Још донедавно су ћутали када би им говорио о партизанима. Нису се могли одлучити. Сада је било све тако ОНИ

„Па онда хајдемо партизанима“, закључио је Турк.

Још исте је ноћи говорио са Максом. Испричао му је на што су с се људи одлучили. „Мислим“, рекао је, „да те то не може чудити Ствар је необично проста. Сами немамо никаквога излаза. Боримо се тако и тако и морамо се борити до краја, па је разумљиво ако се повежемо и тако ствар добије свој прави смисао. Мислим да ме разумеш и мислим да немаш ништа против тога. О свему сам размишљао. Већ сам ти причао какве сам борбе водио са собом, како сам се дуго одлучивао. Што даље, све ми бива јасније. Овде сем овога нема никаквог другог пута. На што си се ти одлучио»

Макс је пушио цигарету и мислио. Затим је казао:

„Добро је што сте се тако одлучили. Знао сам да ће до тога доћи. Не само да никога не одвраћам од тога, него бих вам замерао да друкчије учините. Али ја лично нећу с вама. Не смеш ми замерити. Партизанство како га ја разумем није само битка која ће се једном свршити а по свршеном рату да се све опет врати у некадашњи положај. Партизанство се мора и после рата неизбежно наставити. Не знам куда ће поћи, али знам да се натраг не може. Ти си млад, пребродио си своје тешкоће, имаш своје идеје, своје циљеве, и то је једино правилно. Ти ћеш ићи само напред, нећеш се никада више враћати пређашњем мишљењу. Ни други исто тако. Завидим им. Тако је једноставно све то за њих. И добро је што је тако. Такође теби завидим. Завидим ти на твојој младости, твоме душевном здрављу. Веровао ми или не, тешко ми је што не могу са вама. Знам да све то треба тако, али немам младости. Не могу да се присиљавам на идеје којих у себи немам и с којима нећу живети, ма да их мој разум признаје за праве...“

„Макс“, одвратио је Јоже Турк и горко се насмешио, јер му је било жао што их Макс напушта, „то није логично, не замери ми. Нећу ти доказивати шта је и каква је доследност, довољно памети имаш. Али знам да ћеш пре или после морати доћи за нама. Целу го-