Наша књижевност

РУМ

Песма отаџбине 447

Већ дуго су се договарали и зато искористили последњу могућност. Вратили су се у родни крај и тамо намеравали да се даље крију.

Макс с Јама побегао је опет у своје краљевство на Мртвој Гори. У долини се ништа за то време није догодило. Зима је људима донела благ мир.

Пролећни ветрови су дунули кроз долине, пролећни ветрови су зашумели у врховима оморика на Мртвој Гори, цветала је последња чемерика, расцветале се јагорчевине, те су пропланци, ливаде и путеви били у самом нежном руменилу. Небо се избистрило и по њему су запловили први бели облаци. Пред вече су се горе, још увек снегом покривене, купале у снажној црвеној светлости. Горе су одјекивале. Стара песма се чула. Врло тихо, да си морао пажљиво ослушнути. Песма краљице» Песма мајушне Тинце са Слаповаг Или само песма планина Или песма отаџбине, која се била повукла у горе2

Нешто тужно и горко је легло над долином под Мртвом Гором, над долином коју је смрт јесенас и зимус тако косила. Људи који су преживели све страхоте клања измилели су из својих соба на сунце у нади на бољу будућност. Мало их је остало и били су као умртвљени. Никаквога израза најмање радости није било на њиним лицима, већ само стални страх и брига. Бојали су се сви: ништа мање грешници него поштени који су још остали. Гробови на парохиском гробљу пружали су горак призор, а гробова је било такође по свој долини. Људе су сахрањивали где би који лежао. Пролећно сунце је код преживелих једва могло да пробуди тиху наду. Није тако рећи ни имао ко више да падне. Поштени су бежали у шуму пред силом која је долазила из долина, из туђине; непоштени су бежали у свет пред силом која је долазила из планина.

Кад су шуме озеленеле, кад је по буквама и брезама пала она лепа, мека зеленоруменкаста боја, кад је било на свету за око тако лепо, била је долина празна, мртва. Ни Шваба више није било у њој. Како су падали један за другим, а сва гоњења, све хајке нису могле уништити онога који је долазио да убија, Швабе су се напослетку помакле у град и по долини су ишле само патроле, па и оне ретко. Долина се чинила слободна.

Да, била је такорећи слободна, али је била без људи. Људи су или побегли или су стењали по логорима у туђем свету, или су остали још само гробови и ти гробови су показивали траг скупо плаћене слободе...

У долину је једном кад је сијало најлепше сунце ступио Макс са Мртве Горе и прошао је њоме. Прошао је готово по целој, колико је дуга, ишао је с пушком о рамену путем и људи су се из кућа пренеражено освртали на њега. Деца су стајала иза углова кућа и дивила се ономе о коме су целе зиме говорили. Ишао је човек кога не само што ниси могао ухватити него ни видети, човек за кога су знали да краљује негде на Мртвој Гори, а да га тамо ипак није нико могао