Наша књижевност

Сидрени чвор 335

Васку Жилина, језичавог кронштатског момчића, а од свог „првог механичара“ немилосрдно је захтевао да „Моћни“ не дими као локомотива, него да плови лепо, без дима, као што то уосталом и доликује ратном броду.

Промена назива ожалостила је Григорија Прохорича много више него што је то Дроздов могао и претпоставити. Ако су „Снажни“, „Силни“ и остали реморкери-близанци, вољом пристанишне власти претворени у нумерисане КП, значили за друге капетане само прилично немирну службу, за њега је „Моћни“ био брод. А у појам „брод“ је Григориј Прохорич, за тридесет и више година свог морнаричког службовања, навикао био да уноси огроман садржај.

Али настојати да сазнаш шта за њега управо значи брод, било би тако исто узалудно и свирепо, као кад би од матере захтевао тачно објашњење шта за њу претставља њено дете и на основу чега она заправо тако непоколебљиво верује да је њен син — бољи, лепши, наочитији и паметнији од осталих.

Брод је за њега био смисао и садржај живота. Овом општом фразом готово би се најбоље могло објаснити све оно што га је с времена на време гонило да излаже опасности и само своје здравље, да жртвује броду сву своју снагу и осећања, да двадесет година свакодневно скаче са постеље много пре знака за устајање и да пажљиво прегледа палубу, чамце и боју, размишљајући са ког краја да почне дневни посао да би брод увек био дотеран, уредан, чист и диван, — јер је Григориј Прохорич двадесет година непрекидно био наредник: на крстарицама, затим на школским бподовима и, најзад, на линиском броду.

Прелазећи тако с брода на брод, он је увек преживљавао једну те исту смену осећања.

Прво се јављало осећање оштрог бола због растанка са посалом с којом се саживео и с којом је губио другове и ученике, остављајући У њима и делић самога себе; због растанка са познатом палубом, где је сваки кут био скопчан са понеким његовим доживљајем; са чамцима, у читу је брзину и засењујућу белину весала уложено тако много његовог наредничког труда. Тај бол растанка смењивало је мрзовољно неповерење према новом броду и његовој посади: све је ту било необично, све је изгледало друкчије, људи све непознати, ни на кога се не смеш ослонити, свугде је потребно своје око, — и штопери сидреног ланца захватају некако чудно звецкајући, и сидрена соха шкрипи, и кутери су некако гломазни, као рибарски чамци.

Али снагом узвишеног осећања: „свој брод“, све се ускоро на чаробан начин преображавало: штопери су постајали најсигурнији, чамци најлепши и најбржи у целој морнарици, у посади се проналазио неки најбољи дрводеља или молер, каквог нема ни на једном броду, и српе би лоново брже закупало од добро познатог задовољства кад би са обале или из кутера бапио поглед на тај нови, још недавно тако туђи брод. А пређашњи брод би се већ као нејасни, али драги лик посте-

у М

| | | |