Наша књижевност

ка

322 Наша књижевност

Као идејну основу многих дореволуционарних, декадентских школица можемо сматрати „философију“ Ничеа и Бергсона. То није увек непосредни утицај саме „философије“, почесто се он преноси западноевропским књижевним обрасцима.

Ничеов је утицај у дореволуционарној књижевности, нарочито западноевропској, био знатан.

Хамсун није случајно пришао фашизму. Ничеовски корен његове философије врло лако се да уочити у делу као што су „Мистерије“, где се Хегелова размишљања о неколико „надгенија“ налазе покрај покварених Ничеових размишљања да је „народ заокука коју природа чини да би дала шест-седам великих људи.“

Сва линија ничеовске философије која сматра да је тобож „морална предрасуда да истина има већу вредност него илузија“ лежи у основи естетско-формалистичких дореволуционарних назови школа.

Оскар Вајлд, као што је познато, поклањао је више вере уметничком измишљању него реалним фактима. „Уметности се не сме прилазити мерећи је тиме колико одговара стварности. Она је пре покривач, него огледало“, — говорио је Вајлд.

„Никакав закон не управља, ми смо само измислили узроке, последице, узајамност односа, релативност, принуду, број, закон, слободу, основу, циљ.“ Ово одрицање законитости друштвенога развитка лежи у основи ничеовских погледа и води крајњем субјективизму.

Тешко је претставити себи ишта противније нашем погледу на свет

него ово епигонско, ако се сме рећи, „гледиште на свет“. Ипак су дореволуционарне назови школе извршиле свој утицај на извесни број интелигенције и у доба револуције и у време даљега развитка совјетске власти и испољиле се у индивидуалистичким погрешкама неких наших песника. То се може јасно уочити у низу ранијих дела Сељвинског. " Утицај Бергсонове, а затим Фројдове философије показао се у запалноевропској књижевности у делима писаца као што су Томас Ман, Стефан Цвајг и код писаца декаденције као што су Пруст, Џојс, а им Сељин, тај изрод наклоњен фашизму који је испљувао човека и све човечанско. Бергсоновско-фројдовски погледи су отворено сметали развитку тако обдареног совјетског писца као што је Всеволод Иванов. Његова књига „Тајно тајних“ била је за примат потсвеснога начела у људској делатности, књига је лишена била схватања закона друштвенога развитка, књига их је просто одрицала. Утицај Ничеа и Бергсона, преко савремене западноевропске књижевности, завео је далеко од нашег живота писца Ољешу и бацио га у непрекидну кризу.

И треба напоменути да је клеветничка прича „Пред рађање сунца“ поред свег пишчевог незнања продукт фројдовских погледа.

Код Хамсуна и код Мана утицај Ничеа и Бергсона може се наћи готово у њиховом непосредном „философском“ изразу. А ми имамо посла с епигонима епигона. У нашој поезији ти туђински утицаји се ја-