Наша књижевност

364 Наша књижевност

жалио на рђаве послове, причао како је некад по троје јагањаца крчмио до подне, а сад ваздан стоји и не може да прода ни једно, „оволицно кб јумрук“.

Из крчме је изашла Рахила и платила фијакериста. Упутили смо се једним сеоским сокаком према школи. Ту нас је дочекао повисок, крупан човјек, сеоски учитељ, с којим се Рахила од раније познавала. Провео нас је кроз празну учионицу у свој стан, гдје је била на окупу његова породица: болешљива жена и неколико дјеце. Понудио је Рахили да сједне, а ја сам остао стојећи крај ватре све док му Рахила није казала да сам ја њезин ујак. [ек онда, уча ми је хладно рекао: „седи, брате, и ти“. Видјело се да он није био навикао да прима се: љаке у свом стану, а нарочито сељаке у прилично поабаном одијелу, какво је било моје.

Нама је било важно да се ту задржимо до пред вече, кад смо мислили да се пребацимо скелом преко Мораве. Од учитеља смо дознали да скела ради и да је нико не чува. Дакле, прелаз је осигуран.

Учитељ је савјетовао Рахили да не иде у своје село због несигурности, Ето, и у њихово село, које је ту крај друма, долазе партизани. Како ли је тек у забаченим селима око Ужица! Истина, партизани на дирају миран свијет, него гоне само издајнике, али ипак је незгодно да она сама живи у селу. Учитељ није био петоколонаш; оно што је говорио о једном нападу партизана на општину било је објективно, али се осјећало из његовог разговора да је он далек од свега, да је њему најважније да живи мирно у свом селу, да учи сеоску дјецу, а велика бура која бијесни у свијету и код нас њега се није тицала. То је био наш филистар, онај тип људи који сврши школу, добије ухљебије, ожени се, изроди дјецу и умре. Поред њих хучи живот са својим заносима и борбама, али то они не виде и не осјећају, толико су се заглибили у своје жалосно таворење.

Дуго сам слушао њихов разговор ћутећи, али кад је учитељ рекао Рахили да ће се ова борба моћи и без њега свршити, нисам више могао да ћутим. Кад сам почео да говорим, учитељ ме је прво зачуђено и некако прекорно погледао, као да ми, поучавајући, вели: што се ти, сељак, мјешаш у разговор интелигентних људи. Мало се одобровољио и смекшао кад сам му успут у разговору рекао да сам свршио подофицирску школу и да сам наредник водник по професији. Уколико се више приближавао час нашег одласка, ја сам му говорио све отворе није. Смисао мог излагања био је отприлике овај: у старој Југославији било је доста наших интелектуалаца који се нису интересовали политиком. Они су то правдали тиме што је наш политички живот био загађен, што су у њему главну ријеч водили политикани без начела и скрупула. Такав свој пасиван однос према политици ти интелектуалци чак су проглашавали као некакав став до кога се долазило на основу мудрости, „да поштен човјек у таквој средини ништа не може учинити“. Такав став био је и онда неправилан, јер осим политикана у нашем