Наша књижевност

%

и њи.

маја 1 5.

АГ

СД И У ЈА

366 3 Наша књижевност

— Па, ништа, ако се сретнем с добрим људима могу се ја и предомислити, рекао сам му већ сједајући у чамац. — Нека ти буде срећно кудгод окренб, викнуо је за мном са обале.

ж

У први сумрак стигли смо у село Слатину и свратили у једну крчму. Сједио сам за столом, док је Рахила шапутала с крчмарицом. У крчми је било неколико сељака, који су се препирали у једном углу. Рахила је пришла моме столу и рекла ми да смо дошли као поручени, јер вечерас стиже у село командант Чачанског партизанског одреда. Док смо ми разговарали, крчмарица је тјерала сељаке из крчме:

— Хајде, дижите се, морам затворити кафану, јер је већ полицијски час. Могу да наиђу Немци, па ће бити и мени и вама.

Изашли смо из крчме и прошавши неколико кућа, опет се кроз један воћњак вратили, али не у исту просторију, него у засебну собу позади. Ту смо чекали док се није сасвим смркло. Тада је дошао командант Чачанског одреда, Миодраг Радосављевић — Моле, и с њим тројица другова из чачанског Окружног комитета Партије. У собу је ушла и Молова мајка, другарица Кика, стара чачанска радница, позната из разних штрајкова као борбена и храбра жена. Дошла је да види сина и остале другове. Дуго смо сједили у задимљеном собичку, вечерали и разговарали. Причао сам друговима о стању у другим крајевима Србије, акцијама наших одреда и о перспективи наше борбе. Другови су мало говорили, згледали су се; учинило ми се као да им је нелагодно слушати о акцијама других одреда. Мора да код њих нешто није у реду и да ће бити тачно оно што нам је Рахила саопштила о неактивности одреда. Нисам хтио да о томе говорим пред Киком и Рахилом, него сам оставио тај разговор за сутра.

Тек иза поноћи опростили смо се од наше домаћице и Кике и отишли у село на конак. Рахила је остала у Слатини. Она ће сутра кренути возом према Ужицу, да ми осигура везу са штабом Ужичког одреда. Кад то сврши, вратиће се по мене,

Ноћио сам с Молом под качаром у једном пространом сеоском дворишту. На изврнута врата, бачена преко двију греда, метнули смо мало сијена и, не изувајући се, легли и покрили се својим гуњцима. Пробудио сам се од хладноће. Дувао је хладан, непријатан вјетар, од чијих је снажних удараца шкрипала качара, лупкали капци на кући у дворишту и стењало неко велико крошњато дрво поред саме качаре. Нисам могао више да заспим. Превртао сам се дуго на тврдом лежају, пушио и једва дочекао свануће. Пробудио сам Мола и предложио му да идемо у штаб.

Умили смо се на бунару у дворишту и одмах кренули у сусједно село, Липницу, гдје се, у једној сељачкој кући, налазио штаб или, тачније, ту је становао командант Моле. Он је био свршени правник,