Наша књижевност

Песма отаџбине 417

га је пекла, — био је већ у седамнаестој години, — да није хтео ни од оца тако што чути и зато је рекао:

„Рад бих био знати шта сам учинио. Па и не познајем добро тог вашег господина претседника! Брига ме за њега!“

„И ја бих био рад знати шта си урадио“, плануо је отац „Ако

ти не познајеш њега, он тебе познаје.... Увек сам ти говорио, остави онога на миру“, рекао је отац, а сви су знали да мисли на Макса. „Да ми је знати шта сте увек имали толико да причате... Још

хвала богу што сам с претседником добро, иначе бисмо већ видели... Цео живот је провео у планинама“, опет је отац прешао у говору с једног предмета на други, а сви су знали да не мисли на претседника, него на Макса. „Никада нико није знао за њега, па ма колико да ти је био потребан. Само сад га је ђаво навео, те је стао облетати око људи. Па кад би шкодио само себи, нека му и буде! Брига ме, ако га још данас стрељају. И онако није ни за какав посао на свету! Али то је, може сахранити све нас... Био је код тебе, рекли су ми, твој је брат, какав је он, такав си и ти!“

Све њих је потресло кад је тако, скоро сурово, рекао да га стрељају. Тада се у Јамљанки побунило, те је рекла:

„Остави га... брат ти је. Ипак није био за0.“

Иван се намршти и окрену жени, која је увек тако бранила његовог брата. Сви за столом су, међутим, сматрали да је сасвим право и чак и врло лепо што га брани, њега кога су у кући сви, сем домаћина, волели. Никоме није био на путу, ништа лоше није чинио, са сваким је био љубазан, говорио је паметно, радо се шалио и знао је много чега, што други нису могли знати. Сем његовог брата, нико му није замерао што не ради. Никад никоме чак ни на памет није пало зашто он не ради. За све њих он је био нешто нарочито. Само брат га је држао за „господина“ и тако га ословљавао, а за све друге је био као неки леп нарочит цвет, који расте само у планинама, који стока не мари, који није ни за чај, ни за лек, нити ма за што, а ипак га људи воле. У њиховој планинској усамљености он им се причињао, једном као диван, нарочит спев, а други пут, опет, као одјек далеког света, о коме би, свечери, сви радо сањарили или говорили. Био је као и оне далеке планине: на њима не расте хлеб, на њима не можеш подићи кућу, а ипак ником не пада на памет да се због њих препире, већ се свачије око често загледау њих и узбуди ти се нешто у души, пренесеш се мишљу било у младост, било у далеке крајеве. Стоје тамо те планине у својој вечној лепоти за радост човековоме срцу. Не, нека Макс и нијг био то. Макс је био човек, а човек није ни планина, ни облак, ни цвет; човек је ту да ради, да ствара, то су сви знали. И они су вечито издирали. Али Максу. који није био везан никаквим радом, ипак нису замерали. Саосећали су с њим и знали да га је живот одбацио и сад не може да нађе где и како да опет уђе у људски ток.

зе ава ~. Бо.