Наша књижевност

Песма отаџбине 419

„Па у планинама није могао ни с ким разговарати, претседник није долазио к њему у планине, нити је он одлазио к претседнику.“

Мајка је добро знала како је с Максом. То су сви знали. Сви су, као и она, знали да га не гледају радо ни у парохији, ни у општини. Пре неколико година је стао парох предиковати о некаквом комунизму, који се шири по свету и упропашћује поштене људе. И пошто није нашао никога кога би истакао људима као пример шта су комунисти потргао је пред верне парохијане Макса, који није долазио на мису. Они који су Макса добро познавали били су мало изненађени таквом беседом, а многи су ипак поверовали, пошто су за Макса знали да не ради, него да луња и да се у друштву настраног господина Сивеца бави биљем, то јест чарањем и прављањем отрова. На исти начин га је у старој Југославији прогласио за комунисту и претседник. Жандарми, и уопште власт, хтели су да нађу комунисте и где их није било. По сваку цену су хтели наћи некога кога би прогонили и у тој планинској, осамљеној и удаљеној парохији, бар тако се чинило претседнику по оном што је власт наређивала. Ни претседник, ни његови општинари нису имали појма шта је комунизам, а још мање су тако што приписивали Максу, ма колико да су сматрали да код њега није било све у реду и да је био беспосличар, планински човек, чудак. Пошто су жандарми непрестано досађивали, као да нису могли без тога, претседник је сазвао одборску седницу, објаснио општинским првацима шта тражи власт и додао да „неће имати мира пре него буду имали бар једног комунисту.“ Најзад су закључили, на предлог једнога од њих, који је често ишао у парохову кућу, да Макса с Јама прогласе за комунисту. Одборници су се, истина, чешкали иза уха, али још мање су могли кога другога тако осудити.

— Било тако или овако, десити му се неће ништа, говорио је претседник, правдајући се, — а пошто су већ навалили, неко мора бити,

Тако је Макс с Јама постао комуниста. Претседник је, задовољно, прао руке, смешкао се и мудро говорио:

— Томе неће доскочити! Кад га највише буду тражили, он ће чучати негде по планинама да га ни сам ђаво не би нашао. Па нек се мало натраже!

Макс је заиста чучао по својим планинама и ништа му се није десило. Кад би се жандарми распитивали за „комунисту“, претседник је мрштио чело и тајанствено одговарао:

— У планинама је!

Али се много штошта променило у свету, дошле су Швабе, старога, мудрога и довитљивога претседника заменио је његов противник. Макс се почео колебати, тумарао је не само у својим мислима, него још и више, видећи шта се догађа, почео се заплетати и најзад се уплео у мреже. Ухватили су га,

21:

Па .

ПНЕ са