Наша књижевност

518

— Све је то, жено, лијепо и поштено, али нико теби није овдје завезао језик да тако ћутиш и кријеш што те питамо.

— Није, не...

Ту жена ућута и затегнувши крајеве мараме невесело одмахну главом. Агент је стојао више ње мрштећи се на кратке чудне одговоре које је давала, па погледа у равнатеља:

— Велики је фишкал. А кад је чо јек 'вако гледа, рек о би...

— Да је ни за козама не би смио послати — доврши равнатељ мисао свог агента и климајући забринуто главом немоћно се ували у столицу иза свог стола као да се био заморио шетњом и безизлазним разговорима са женом.

Тишина љетне ноћи шири се и расте по угловима простране канцеларије. Осјетљив на шумове, доктор Јуришић приђе отвореном прозору и ослушну топот коња који прокасаше улицом поред редарства вукући фијакер на чијем се боку њихала тамна силуета погуреног кочијаша. Тек кад се топот изгуби иза угла, равнатељ откину с букета у вази крупан цвијет каранфила и вртећи га под носом врати се за сто на коме је лежас дубок тањир с водом и остацима поједеног црног грожђа. Мокра муха опуштених крила немоћно се вукла по глаткој ивици тањира и он је, љутито гризући доњу усну, поново потопи у воду, па одједном поче да средњим прстом десне руке куцка у сто ин на жену баци поглед пун зреле и сурове одлучности.

— Та баш хоћеш да те сутра опремимо у Липову Шуму.

— Једном се мре. | Е

Тај одговор звучао је тако као да је жени свеједно да ли ће умријети ноћас или сутра и доктор Јуришић позва руком агента да приђе столу. Леђима окренут жени, агент се нагну преко стола, а равнатељ истеже врат и у лице му шапну:

— Ноћас јој доље судите како вам је воља. Али сатнику реци да јој ипак још једном понуди дијете, јер мати ко мати — може бити да ће попустити.

Чим агент изведе сељанку из канцеларије, доктор Јуришић изиђе на ходник и нађе се у соби у којој је, ту у редарству, најсигурније ноћивао, Упали свјетлост и загледа се у велику урамљену слику своје же. не објешену на зиду изнад отомана на коме се бијелила његова распремљена постаља. Као одвјетник који се уз адвокатске послове годинама бавио сликарством, он је то платно радио пред сам рат, у трећој години свог брака с том младом женом што, нага и погнуте главе, клечи на тепиху ту више отомана, а дуга кестењаста коса пала јој је преко чела и она је милује рукама као да се огледа на ниску приземном извору.

Та слика потсјети га на писмо које је још прије неколико дана почео писати својој жени, али ради неких неодложних послова морао је да га прекине и тако недовршен лист спустио је у фиоку ноћног ормарића поред отомана. Како су све пруге биле искидане и жеље-