Наша књижевност

Запис о безименој

«

знички саобраћај посве снемогућен, није се ни журио да писмо заврши, а сад га поново узе и поче да чита у намјери да га потом оконча и на неки начин достави жени.

Заваљен у дубоку плетену столицу с јастучићем на сједишту, Јуришић се тако у читању брзо пренесе у своје сјеновито двориште пуно саксија с кактусима и пузавица што се пењу уз зидове његове старе приземнице на обали Саве. У одајама је тиха угодна хладовина и свјетлост се само поподне пробије кроз завјесе од тила и обасја испуњеног орла што је у његовој радној соби раширио дуга сура крила као да ће сваког часа пролетјети кроз прозор и дочепати се небеских мсдрина. Наранџасте рибице у аквариуму примире се у својој затвореној стакленој лопти као да тугују за слосодом и љепотама блиске ријеке, а под дудом уврх дворишта Елза у свом „шезлонгу“ прегледа илустрације и мала двогодишња ћерка лупка прстићима п) диркама миниатурног клавира који јој је свети Никола оставио једне ноћи у прозор засут споља наносима ситног сувог снијега. Спокој једног благодатног предратног живота дише у сваком кутку Јуриши_ ћевог здања.

„Да знаш, драга Елза — тужио се Јуришић у наставку писма својој жени —- колико сам се зажелио куће, Тебе и наше мале Љеркг. По овој посљедњој слици видим да то дијете све више личи на 1ебе: коса, очи, уста — све је Твоје. Само у овим дугим танким прстима има нешто татино и просто ми је мило што се она у нечему и на мене бацила. Набавио сам јој лутку од пола метра која, кад се положи у постељу, склапа очи као да ће да заспи, а на притисак одговара отегнутим: „ма-ма". Вјерујем да ће је много обрадовати.

А за Тебе сам, радовање моје, у једној акцији дошао до прстена са три драга камена и до једног изванредног акварела: саксија пуна бијелих ружа испред којих, у првом плану, леже расјечене поморанЏе и два фазгна с пререзаним крвавим вратовима, а у позадини је чинија претрпана сочним грожђем. Више сам него срећан што и Ти волиш и разумијеш се у умјетност, јер ја сам у суштини ипак умјетничка природа. Пејзажи су моја непреболна страст, нарочито они с јасикама које ми вазда изгледају као да имају душу и да их сваки налет вјетра згболи као бездушан ударац по старој незалијеченој рани. Кад се рат сврши, све ћу зидове наших соба покрити сликама шумских пропланака и јасика које сјетно стражаре над друмовима што се утапају у даљине као у тајанствену вјечност. А рачунам да ћемо тамо до зиме, уз помоћ наших савезника, у прах стуцати кости партизанске и да ћу с Тобом и Љерком, у миру и без икакве трке, провести божићње благдане,"

Том реченицом Јуришић заврши своје писмо и спустивши перо на сто пође вратима да их закључа. Али кад кључ запе у брави, равнатељ се сјети да је врата већ закључао кад је улазио у собу и тај заборав испуни га неким неугодним осјећањем. Учини му се да је

РАИ ИН рани пи ин