Наша књижевност

= - ~

520 Наша књижевног“

заборавио још нешто да напише жени и стаде прстима да трља чело да би му и то пало на памет. Али ничега се више не сјети. Тако 33мишљен, зијевну и полако положи пиштољ на ноћни столић, па се свуче и у некој тешкој недоумици погаси свјетлост у соби. У тами, прилазећи од шалтера отоману, трипут се прекрсти и немоћно се свали у постељу.

Сутрадан, око једанаест сати, Јуришић је управо стојао пред великим зидним огледалом и маказицама потсјецао бркове кад неко за: куца на његова вргта. Равнатељ их откључа и у собу уђе теклић Реуф, звани Стријела, са списком хапшеника који су претходне ноћи, у зору, стријељани у Липовој Шуми. На плавом табаку хартије, под бројем 18, било је писаћом машином заведено: „Она без имена, у жутој марами". Равнатељ летимице прегледа и остала имена и, код теклић ишчезе из собе, позва телефоном сатника да чује како је протекло посљедње саслушање безимене жене.

— Да, разумијем, „једном се мре“ — мрмљао је Јуришић у телефон — то је она и синоћ код мене казала... Како, како Говори гласније, нешто крчи... А-а-а, тако... за правду би и десет пута ум рта РИМА ои реме

Завршујући разговор доктор Јуришић опрезно спусти слушалицу на апарат и прочита крај писма које је спремио за своју жену. Па ужурдано, као да се плаши да ће му мисао побјећи, додаде оловком и ситним збијеним рукописом између поздрава и завршне реченице у писму:

„Само немој мислити да ће тај дефинитивни обрачун с партизанима бити лака ствар. Мсраћемо сви да се добро напрегнемо док њихову жилу ишчупамо из земље. Жене су у масама заблуђеле и тврђег су срца него мушкарци, па и себе и дјецу своју жртвују за пар. тизгнију“.

Неиспзван, и ломан као да га је неко ногама газио, Јуришић склопи шалоне, збаци с ногу папуче, прилеже на отоман и, онако у панталонама, навуче на себе чаршав којим се ноћу покривао.

У полумраку, под тим дугим бијелим платном, личио је на мртваца који под покровом очекује скору сахрану.

ГОЈКО БАНОВИЋ