Наша књижевност

_ Максим Горки о књижевној критици

Горки је пажљиво пратио развој младих кадрова, осетљиво реагирао на поједине појаве књижевног стварања, свакодневно и неуморно се бринуо о раду писаца. Може се рећи да је он још пре револуције био признати руководилац најпрогресивнијег дела писаца Русије.

У чланку „О писцима-самоуцима“ (1911 г.) Горки каже да је у периоду од 1906—1910 г. прочитао преко 400 рукописа. Године 1914 он је саставио зборник пролетерских писаца. У свом полетном предговору зборнику Горки, са свом императивношћу строгог уметника речи, указује на тешкоће књижевног посла, говори о томе „колико писац мора много да зна, колико много мора да мисли“.

Чак и у првом зборнику пролетерских писаца, и поред врло тешких услова живота писаца из редова радника пре револуције, Горки не налази да је било у којој мери могуће смањити захтеве. Он примећује: „Можда ће вам, другови, сва ова моја расуђивања изгледати сувишна, зато што се, због услова живота писца-радника, не могу применити на његаг Не слажем се с тим: уколико један другоме поставимо веће захтеве, утолико ће постати шира област посматрања појава живота у човеку и изван њега“.)

Обраћајући се младој сабраћи по перу, Горки развија основне поставке 0 књижевности, које је излагао и пре и после тога. Он пише: „Права уметност настаје тамо где се између читаоца и писца створи срдачно поверење. Ствар писца је да излије у свет, на људе све оно чиме је препуна ризница његових утисака, која се зове душа. И кад писац „од душе“ говори, као пред својим најбољим пријатељем, о радостима и беди нашег живота, о рђавим и добрим, о смешним и подлим његовим странама — читалац ће га схватити и признати за свог пријатеља“.2)

У предговору који је написао пре 32 године, Горки даје савет писцима, који и данас није нимало изгубио од своје актуелности и који важи као директива за наш књижевни рад.

„Књижевник, — писао је Горки, — треба да зна све или бар што је могуће више. Он треба да уме да изабере из хаоса утисака, из шаролике замршености осећања оно што је објективно, што је од општег значаја, што је типично; треба да уме да одбаци све што је уско – лично - субјективно — као нешто што је неодрживо, као нешто што се стално мења и што брзо пролази, не остављајући никаква трага. Ако буде умео да учини прво, — он ће створити дело уметнички и социјално значајно; ако не буде могао да учини друго, — он ће написати анегдоту лишену социјално-васпитног значаја. Свака уметност — свесно или несвесно — поставља себи циљ да у човеку

1 М. Горвкић, Несобраниве литературно-критические статви. Гослитиздат 1941, стр. 70

2) исто, стр. 70