Наша књижевност

__Митраљезац Трећ далматинска бригаде враћа се у своје село м

|

И сјетим се дана побједе и славе

кад чистисмо земљу од звјерињег мноштва.

Хеј,

плгнине пусте, што сам прегазио, | и све мутне воде што сам препливао! Хеј,

слободо моја, широка ко земља рођена и драга!

'У

А преда ме често израњгју очи

из ћелије мрачне,

очи што се гасе под ударцем бича, очи мајке живе над закланим сином, под ножем крвника,

тифусарг тешко: у штагљу на сијену, на рамену трудном у врлети гора, и очи у маршу

без даха и станке,

пред бункером ноћу,

што горе од снаге љубави и мржње.

Очи дјевојачке (бомбг о појасу,

а кроз смјешак зори двадесет година), у пламену сјакте

очи разгорене

добротом

и вјером у живот и сутра.

У

Ил' се мисли сплету у чворуге слика и к'о рефлектори по прошлости зраче. у раскоргк миле по труду и мраку.

Онда опет мотрим ове бурне дане и к'о одјек глухи у пустој планини нестају све зебње,

_ па осјећам чврс:о свијест ме нова води и ја идем тако