Наша књижевност

554 5 Наша књижевност

нико не зна праву вредност, по градским улицама и по вашарима, та ворећи тако на дротарској слави која се гасила.

Али слава иде низ воду. Не постоје само улични продавци. По градовима су дивно уређене трговине, у којима продају јефтино н спретно ту исту а солиднију робу. Око уличних продаваца скупљају се сељаци и дечаци, којима није толико стало до добре робе, колико до гроша у својој кеси. Цењкају се за сваку пару и продавац, погнут под тежином корпе, с гсрчином тешка срца, увече броји добивени новац, којим треба да подмири све издатке за бедну храну и преноћиште.

А кад оскудица преврши меру, не остаје ништа друго до прошња. Ту већ престаје свака слава...

Ту већ почињу страшне историје, страдања, беда и сузе дротар. ских „марака“, малих, гладних и исцепаних дечака, које обично мајке удовице шаљу с дротагрским мајсторима у свет, да би се од детињства сами хранили, учили дротарском занату и уштедели за кућу коју

пару.

Свако је знао за судбину џарака: у свету су се хранили, а ипак би се на лето враћали изгладнели, омршавели и полунаги, да их је било жалосно погледати. Свако је знао да дротарски занат неће никад научити, јер он пропада и нема смисла, свако је знао да тих неколико мишоловки обешених на каишу преко рамена дечакова нису на про: дају, већ да обману власти које контролишу дозволе за торбарење. Ваљда је свако знао да ти дечаци не доносе из света кући новаца, јер им мајстор сав напрошени новац одузме, а кад напросе мало, туче их.

Сви су мајстори зли, један мање, други више. Општа беда у за. вичају најгора је, и зато се свака мати бар нада да сина даје за џарка сном дротару који је бољи. Јер у свет мора ићи свако кога ноге носе а земља га храни.

На стотине џарака одлази сваке године у свет да би још из детињства окусили како је зао, и да би научили проклињати га...

Зато ваљда није било ни једног човека у селу који би се чудио што су Хушчавини дали четрнгестогодишњег Ондра за џарка. Доша» је тих јесењих дана старом изнуреном Хушчави дротар Кањитра, поседео мало у непроветреној соби, попушио и најзад рекао:

— Дајте ми Ондра за џарка... то је окретно момче и свет му неће нахудити. Бар ће стећи искуства... за младости.

Кањитра је био чак тамо из трећег села. Хушчава га је донекле познавао: не бивају узалуд у варошици пијачни дани и вашари. Не састаје се брег с брегом, али зато се састаје човек са човеком, па тако се и он видео већ неколико пута с дротаром Кањитром. Чинило му се да је то честит и добар човек, и ма да је Кањитрина понуда дошла сасвим изненада није се спремао ни за какав изговор.

њи