Наша књижевност

У туђини 555

— Паоно... ето свај... то не би било рђаво.

Хушчавина жена стала се у почетку противити. Нека их сиротиња дави колико хоће, нека неродица остави празан амбар и подрум, нека разрезују порез како хоће и нека извршитељи улазе на врата или прозор, Хушчавина је мајка а Ондро син.

— Па то је још дете! Како... у свет с таквим...

— Доста сам их таквих по свету водио, — труди се да убеди Кањитра, — па и млађих. Ето вгшем Ондру је већ четрнаест! Тај већ, богме, не сме да седи скрштених руку. Дајте ми га само... На Ускрс ћемо се вратити и тада ће вам донети новаца. Вама су потребни... па их не одбијајте кад вам се даје!

Ондру је било свеједно. Док су о њему преговарали, стајао је уз пећ и грејао се, јер се вратио из дворишта сав дрхтећи од зиме. Кошуља и поцепане гаће од ланеног домаћег платна висили су на његовом мршавом телу не грејући. Кањитра је погледао на њега, насмејао се и казао:

— Дабоме, поћи ћеш, Ондро! Купићемо ти капут... па ћеш ићи кроз села и градове као господин.... а умеш ли певати2

Ондро је направио гримасу, искезио два низа лепих зуба и процедио: — По нешто умем.

Преломила му се душа као хлеб на два комада. У оном првом био је топли, радосни крик дечака који су с њим чували стоку од пролећа до зиме на сунчаним падинама брегова, у том првом комаду певале су шеве у ведром небу, мирисале смреке и црни борови тешким мирисом смоле, звало познато камење на међама поља и вијугале се стазе тако познате, јер је сваку прошао. Остатир Или оставити све тор На његову детињу мисао пала је густа магла — и кроз њу се ништа није видело. Само су се из ње у неким далеким и нејасним контурама назирале високе зграде непознатих градова, широке реке са гвозденим мостовима, велике, бучне станице и живе улице, високи торњеви цркава и велики излози трговина, иза којих се могло видети толико непознатих ствари. Није о том имао јасну претставу, само оно што је из разговора старијих могао разумети и ухватити... и зато су тим привлачније биле оне нестварне слике непознатих светова. Као што варљива фатаморгана, која се појавила на успламтелом видику мртве пустиње, мами изнемогле путнике на даљи пут, тако је и Ондро, растргнут на две половине, презрео познату чврсту земљу под ногама и загледао се, свим што је у њем живело дечачко и пустоловно, у дивну слику која се сваког тренутка све јасније почела указивати из магле.

— А ти би ишао2 — питала је Хушчавина. Изгледало је као да сам Ондро својим одговором треба да одбрани и излечи рањено срце.

Али Ондро је имао сувише мало разума и осећања, а више дечачког _ полета, и зато је одговорио: