Наша књижевност
МА 65 ЛАРА ВР
ТУ Маи
МР
| и
4
РК Х
и“
554
замак, него позоришно направљено обитавалиште феудалаца. У свом декоративном оформљењу Шифрин је употребио елементе уметности и живота Шекспировог доба, донесене у улепшаним ентеријерима (дрвене маске, таванице од брвана, резбарија и дрвени стубови, первази и хорови). Све је било начињено лако, позоришно, страсно. У то КЕ уткана била суровост ксју ћете наћи у добро промишљеној архитектури барока. Али то није било копирање.
У почетку гледалац је морао бити убеђен да се пред њим налази место са кога би човек побегао, где су царевали частољубље, користољубље и мржња. Зато је то обитавалиште било непријатно, хладно и строго. Такав је био и сам војвода, његова маска и глас.
Арденска Шума у декоративном решењу Шифриновом је позоришна, у њој се пријатно одвијају све физичке радње глумаца. Шума добија једно или друго осветљење према романтичним преживљавањима људи који су у њу дошли. Истовремено, она је начињена декоративно-наивно у сагласности с карактером радње и преживљавања у тој комедији.
Сликар помаже извођачима и режији да донесу основну мисао комедије: у такву лепу и хармоничну природу, како је хуманистички на њу гледао Шекспир, долазе они који у њеном утицају виде очишћење, јер је човек по природи добар, у природи нема рђавог утицаја гадне цивилизације и он постаје дивно биће. Такви закључци се изводе не из сентенција које изговарају глумци у репликама, већ из догађаја које гледалац преживљава заједно с личностима на позорници. И глумци живе тако да ми осећамо да нам је њихов морал близак.
То нам је занимљиво због тога што се у том спектаклу љубав „не претставља" као да хоће да се покаже ево какве су биле па сторале и што се глумци због тога не извињавају, већ буде у себи одговорне стваралачке снаге којима треба само уметност да управља. Тако се постиже „стил у решавању те љубавне теме“, отклања се љубавна реторика и показује се сјајна искреност.
Говорећи о овој претстави, М. М. Морозов је рекао да је „највећа опасност у режирању Шекспира то што се често уместо Шекспира игра извор који је употребио Шекспир“, то јест, уместо, на пример, „Много вике ни око чега“ Шекспирове, игра се, као на претстави позоришта Вахтангова, блистава новела Бондела. Позориште „Вахтангов“ је у тој претстави тежило лакоћи, комичности, „театралности“, испуњујући претставу глумачком разиграношћу, лаком измишљотином, као да се труди тиме да покаже старомодност Шекспировог комедиографског хумора.
Али ако себи у задатак ставимо да сагледамо природу драматичаревог сценског стила, значи ли то да нешто треба учинити лакшим, нешто одузети и заменити»