Наша књижевност

з 28 Наша књижевност

рафалима из „шараца“, чији је страховити звук узлијетао над пољем давећи се у магли, шиштаво и узнемирујуће сјекао ваздух над главама и стоструко одјекивао одбијајући се од брда.

" Онда су пошли бомбаши... Пузећи полако на кољенима и на трбуху као змије, прескачући у кратким скоковима кад „шарац“ за час утихне, па опет прилегавши ка мохру, хладну земљу, са отшрафљеном бомбом, они су све ближе прилазили бункерима из којих су шикљале пламене пруге свијетлећих метзка.

_ Разлегле су се мукле, тешке детонације, и један по један бункер се ућуткивао. Најдуже су се држали они око моста, али су најзад и сни замукли. Чула се још позека бомба, па усамљени пуцњеви, и над бојиштем завладала тешка тишина, још пуна грохота бомби и митраљеских рафала који су одјекивали у ушима.

Непријатељско упориште које је бранило велики мост било је освојено.

Први партизан који је улетео у канцеларију са дугом њемачком батеријом у руци, затекао је шефа за касом ни живог ни мртвог. Није могао да проговори ни ријечи, и на кехо питање које је чуо, али није разумио, одговорио је једва мичући помодрелим уснама нејасно дрхтаво:

— Немој... дјеца... го-лу-би-ћи... ја... Уни... пита в.

Али кад је младић поновио питање, он као да се тргао и одговорио брзо, заплићући се:

— У зградиг Никог. Ја сам.

— А шта си тиг

__ Ја Поставили ме, наредили, сахранили ме. Ја ништа... шеф. Ама баћо зна...

И дрхтавом руком запалио лампу.

Ушло још неколико партизага им гледали га неповјерљиво, али ускоро се окренули од њега и почели да разгледају собу, да извлаче фијоке, да загледају касу, а он стојећи на средини собе, пратио их очима; покорно и преплашено. |

— Нешто парица има, браћо, — рекао мало чвршће — за вас сам чувао.

— А за насРе — потемјехнуо се један.

— За вас. Баћу питајте.

Кад су унијели рањенике, он је с ужасом погледао у крваве, на брзину стављене завоје и у блиједа, мршава лица.