Наша књижевност

Миован Глишић 5 35

пљачки, дивљачко коло у част зеленаша, у које се хватају полициски капетан, поп и учитељ. Изгледају као јато грабљивих птица које оштре кљунове пре него што кидишу на плен.“

Приповедање Милована Глишића имало је духа и то духа оног сељака који воли да насамари, па да се грохотом насмеје. Његове хумористичке приче личе у многоме на приче о Ери и“ Ћоси. Он је скупљао материјал шаљиве садржине из усмених“ приповедања и обрађивао га у приповетке. Хумор усмених анегдота био је у његово доба јако развијен. Њиме је био испуњен живот оних кафана у којима су се скупљали писци, новинари и глумци, живот редакција где се такмичило у добром вицу, · у духовито испричаној анегдоти. Глишић је уз то често правио излете у природу, ловио по Космају, долазио у додир са се-. љацима, слушао како сељаци кроз свој хумор пропуштају необичне доживљаје.

Готово увек је понеко у Глишићевим хумористичким анегдотама надмудрен или насамарен. У анегдоти „Рога", која има сатиричних елемената, сеоски газда је изложен руглу. Сеоски газда' се осилио, напада на туђе жене. Сељаци се подухватају да га јавно компромитују, хватају га у клопку и натичу му рогу на главу. „Рога" ће служити као духовита симболична претња свим сеоским ђилкошима и напасницима. ИМ у приповеткама као што је на пример „Шило за огњило", Глишић се смеје исто тако као што се сељаци смеју када хоће некога да натоциљају. Он се руга попу који чита молитве над болесним прасићима, учитељу из кога поп тера „нечастивог", да збуни инспекцију, општинском ћати који је ухватио дивљег човека на Космају.

Приповетку „Злослутни број“, коју је писао у виду анегдотске хумореске, развио је у позоришни комад „Подвалу". Ту је доживљај Вула Пупавца, већ професионалног кајишара, везао за слику лаковерног, неписменог сељака домаћина који упада у замке подвале. Капитал комада сеоска имања, а суд са адвокатима грамзиво прати тај процес разграничавања, међа, из кога се израђају сукоби међу сељацима домаћинима. Сељак се баца у парнице због крупних и ситних распри, упада до гуше у про дедуру која се замршује, предаје се адвокатима који му прождиру зараду и имање. Глишић се не упушта дубље критички у овај проблем. Он хвата узгредније моменте, споредније факторе, па ове излаже порузи, опет у оном духу насамаривања и подруглица. Ту је оштрица духа пала на такозване „дрвене“ ад-