Наша књижевност

36 Наша књижевност

вокате. Они правомоћни, са легалном фирмом, уживају поверење писца. Такође ни власт није више као у„Г лави шећера“ ортачка са кајишарима у плену, већ добродушна, доброчинска према сељаку кога је снашла беда. Онај адвокат из хумореске „Злослутни број", учињен симпатичним, јер подваљује зеленашу Пупавцу, прешао је у комад „Подвалу . Критика је у време пр вог приказивања „Подвале" указала на неисправност решења ове комедије, на победу у њој „непоштене мајсторије : „Тако се показује да је један рђав човек страдао, али је други рђав човећ остао здрав и читав... Зато бисмо желели да се против Пупавца не употребљавају „пупавачка средства, јер нам никаква радост пије кад угурсуз надмудри угурсуза". Глишић није у расправи ове комедије ишао за решавањем на које му је указивао његов учитељ из младости Светозар Марковић, у борби за новим друштвом, за изменом друштва у коме леже узроци појаве зеленаштва као што је Вуле Пупавац. Он решење налази у казни од 95 батина 5 тиме је правда задовољена. Лик зеленаша у „Подвали одмакаоо се далеко од оног из „Главе шећера". Лик Вула Пупавца је више хумористичан и смешан чего зао, негативан и опасан. Уз то, ли: шен је битних типичних црта, јер је лаковеран и наивно упада У вевешту клопку адвоката Вула. „Подвала" је као позоришни комад врло неспретно писана, књижевно сиромашна, али има сигуапија са јаким локалним колоритом.

Сатирични елементи, којих има оштријих у првим приповеткама, уступају позније место пошалицама и подруглицама. Памфлет на Васу Пелагића, који није био невин и наиван како га приказује Скерлић, очигледно је показивао да су се револупионарне идеје Светозара Марковића само овлашно дотакле личности Милована Глишића. Каријера: уредник „Српских новина“, коректор Државне штампарије, драматург Народног позоришта у Београду, у режимима који су угњетавали и политички и економски град и село, све га је више удаљавала од одушевљених, бунтовничких година младости. Знаци примитивне конзервативности, који су се у првим приповеткама показивали у потсмеху капутлијама, градским интелектуалцима који долазе у село да истражују документе за етнографију и историју, све су виднији и важнији у доцнијим приповеткама. Капитал продире у село, комада и разбија старе породичне задруге. Глишић се не обзире на сеоског најамног радника, нити се више понавља она свирепа историја богаћења из приповетке „Глава шећера“.