Наша књижевност

ДАНКОВА ПОБУНА

... Та махала као да и није била наша. Шта да вам кажем: морали бисте да нас тражите, у рођеној нашој махали да нас тражите, па да нас нађете. Што је за живот способније, раселило се, остало осиромашило, па распродало имања и тако тек ту и тамо неко становао у сопственој кући. Море, ако је тек ту "и тамо уопште остало неко острвце наших у мору иновераца. И отуда ваљда, премда нам ту били и храм и школа, наш назиз за тај крај „Ла мале“ (јеврејска махала) никад није био прихваћен и озваничен. Признати ваља: нити нам је храм имао нечег по чему би био запажен, а још мање школа, а понајмање ти је“ врејски домови. Храм, саграђен од бондрука, по свом спољњем облику био можда и мало необичан, али од осталих кућа, изграђених на линији, као потиснут у позадину. Исто и школа, која се са"стојала од једне собе и трема пред њом. О оном кућерку иза храма, у коме нам хахам становао, нећу ни да говорим. „На ли: нији“ пред овима било имање Каријевих, једна дугачка приземна зграда са више станова од једне и две собе, а с друге сгране имање хромог Симона, До Каријевих опет била Рубенова кућа, и то заједно чинило срж махале. И ничег на чему би се око задржало, но као да је чекало боље газде и предузимљивије руке. И то се најбоље огледало на имању Рубенових суседа, Милошевих синова, који се били доселили из оближњега села, па ни из чега подигли задругу и како који син пристизао градио дућан и почињао свој занат. Ми смо гледали шта се догађа, о томе разговарали међу собом и закључивали да они то могу, а ми не. Јер они су у свему били довољни себи: били су и дунђери, и мајстори од сваке руке, и трговци и земљорадници; домаћице им и хлеб месиле, и платно ткале и сукна за одела, и черге и поњаве и ћилиме, а све мудра рука водила и закидајући од уста изграђивала темеље здравог газдинства, крцатог и једрог, младог и бујног.

4