Наша књижевност

50 Наша књижевнест

Но, али поред свега тога, то је ипак била наша, јеврејска, махала. М кад је Дини Ћелешу пошао унук у гимназију, па већ првог тромесечја донео поред свих других и двојку из српског језика, њему није било одвећ тешко да појми да то мора да стоји. у вези са тим што му Жика друговао са јеврејском децом. Ништа ту не смета што на ту мисао није дошао он сам, већ му на то скренула пажњу баба Ката — да унука спасе батина; главно је што је у даној прилици ипак освајало сазнање да је то јеврејска махала, па ћете разумети зашто смо се ми ту ипак осећали „као код своје куће“. Били смо се привикли на ту помешаност, углавном лепо се слагали, дружили се, посећивали о празницима, узимали учешћа у радостима и жалостима. У тој махали су Пурим звали јеврејским Младенцима, Песах је био јеврејски Ускрс, Шавуот — јеврејски Духови, а Тешабеаф — јеврејски Видовдан. Звали смо их тако и ми, звали их тако и они, па и то, ето, био пут ка обостраном разумевању: они нам признавали да јесмо некаква вера, а ми њима — са свом потребном резервом (јер према пословици „Ажу дулси но ај“ — „Сладак бео лук не постоји!“) — да су и они добри људи.

Наравно, пред овим и оним често је ваљало затварати очи. У храму смо стајали и седели покривених глава, а онда смо се за време службе онолико драли у њему! (А они нам често тамо на_ераћали на мало забаве и позоришта!) М језик нам у њиховим ушима смешно звучио, па деца за нама викала „Вен аки:, „Ту ке керис=“ и друге речи, које би од нас чула и запамтила, те не може да се каже да нам је то увек било пријатно. Јер „ве ак и“ значи: дођи овамо, а „луке керис“ значи: шта хоћеш», па кад неко то виче за тобом онда се ти, разуме се, окренеш и сад једно ти је што су ти пореметили ток мисли, друго што вилиш да се шегаче с тобом, а треће, што немаш на кога да се љутиш, јер увек ћеш сагледати неко лице развучено у смех што је шала тако лепо успела.

И тако нису били од раскида ако би могли мало да нам се наругају. А нису гледали њиховог Лудајку на пример (чија је кућа била у ћор-сокаку, до имања Милошевих), који се бар једном недељно опијао и — барминам! (сачувај, боже!) — бар једном не. дељно тукао своју жену, и то не зато што би му нешто скривила, већ онако, „да жена не побесни“ — како. је он то после у трезвеном стању објашњавао. Бигка би почела између четири зида, али би се редовно завршавала на сокаку, камо би Дарка утекла, те 6н