Наша књижевност

Данксва побуна 51

настала цика и запомагање. Мушкарци би тад сејирили из Ћелешеве кафане, на углу истог сокака. Слегао би се свет, гледао шта се догађа, а нико не би пришао да раздваја и спасава. Јер, кажу, човеку ваља одушке себи да да, јер ако се ту не би испуцао, могло би га то на нешто много горе навести.

Па биће да је то баш тако ин било. Једно чудо више никад није на одмет. А онда смо ми на рачун тога могли нешто и да уобразимо указујући какс Јевреји своје жене не туку. Премда смо и ми имали својих јада. Нажалост. Јер догодило се једном и оно са Дапком, сином Натана тенекиџије. Догодило се ,а камо среће да није!

Данко је играо крајцарица. То већ све каже. Јер је ли то игра за једно јеврејско дете» Већ да не говоримо о том што је он са Миком Богојевачким и Душаном Бајом водио дружину У борбама међу махалама, нашом и Мурџа-махалом, нашом и Близначком махалом, те се по ваздан тукли каменицама, да се од њих није могло улицом пролазити! Али десило се и још нешто горе. А], барминам, барминам! Данко, син Натана тенекиџије, човека побожног и честитог, дотерао до — крађе! Ја што вам кажем: до крађе!...

Данко, син Натана тенекиџије, играо се крајцарица, изгубио све што је имао, а онда нашавши се у невољи, сетио се нечега и рекав друговима да га причекају и да иде кући по новац, пошао према — храму. И не да се помоли богу. Јер то би било сасвим илиџиски, ако би сад хтео и бога да уплиће у игру. А Данко нам у игри илиџија никад није био, није био, нит ће икад бити. Дакле можда се због тога у храму и није богу молио, већ... ах, па прича ли се то» Прича ли се то» '

Уријел, хахамов син, то овако приказује:

— Данко је рекао да иде кући, а пошао према храму, који је у супротном правцу. — Па то било сумњиво Уријелу, те пошао за њим. И није погрешио што је тако урадио. Јер Данко је ушао у храм, није се ни сетио да пољуби Мезузу на вратима храма, нили се поклонио светим Дверима, није учинио знак ни казао „Шема Јисраел“, већ је све трчећи дошао до места где се налази касица, у коју верници спуштају дарове и — обио је!.. И дигао што је било унутра. Не све додуше — то ваља признати. Него само онолико колико му од прилике требало. Нешто за обртни капитал, како би се то трговачким језиком казало.