Наша књижевност

Данкова побуна . 55

једну касицу месечно, па нам је доста. А после, кад порасте, па кад почне да обија велике касе, онда је доста једна за целу годину. Па ћемо онда да купимо фијакер, и коње, лети ћемо ићи у бање, биће уживања до миле воље. А кад тако обије две-три касе, онда може мало да иде и на робију. Ништа се ти не брини, ганадор де ла мадри! И робија је за људе. Мама ће ићи да обиђе свога сина робијаша. М тата, и сестре, и сви. А ти ћеш стајати иза решетке, имаћеш лепо робијашко одело на штрафте, и једно велико „Р“ на леђима и на грудима.

Ућутао је. Деца су бленула као нема. Само је Данко у глас плакао.

..

Сажалила се Булиса:

— Доста, 'ајде, доста! — опоменула Натана. — "Ајде, иди, љуби руку оцу, — рекла сину.

Данко се, не усуђујући се да дигне главе, упутио оцу, ухватио за руку и принео је устима.

Натан се у последњем тренутку тргао:

— Зашто Па ја се ништа не љутим. Мени је и овако право.

Сад Булиса постаје строга:

— Што мучиш дете, богати» — ИМ привлачи дете к себи и милује га, док оно сакрива главу у њене скуте, осрамоћено и постиђено. — Не да ми ге мама, чедо моје! Неће он бити робијаш, неће он своју маму да осрамоти. Је л да нећеш, срце маминог

= Нећу! — обећава Данко јецајући. То не звучи веома убелљиво, али најзад морало се узети у обзир и његово стање.

Булиса је свакако одлучила да му поверује, чак му обећава да ће му дати новаца да надокнади храму штету, само да призна колико је узео. М Данко је признао. Од силне туге заспао је на мајчином крилу.

»

Много је суза пролио Данко, али питање је да ли му је то вредело» Јер нити су му то уважили другови у махали, а и сама махала имала је тек да каже своју реч о томе; у згодној прилици.

Овако је то још било у нашој махали:

Према храму, с ону страну улице, па све до Ветернице, простире се Марвена пијаца. Долазећи из града, тамо где се улица шири у пијацу, биле су с једне стране Петкова пекара, а с друге,

у