Наша књижевност

54 Наша књижевност

Данко претрнуо, оборио очи и чека да види како ће проћи код

оца. -

Натан, међутим, као да није делио то мишљење.

На нада се ни он богзна чему од Данка, али њему дефетизам никако не лежи. Он би сада рекао жени чак и неку реч утехе. Јер прошла га она велика љугина, а ручак учинио своје, па се некако стишао и најрадије би да одложи даљу дискусију и решење за неку другу прилику.

— Море, докле га ја једном изударам како ја умем, па ће се он већ научити памети, — излаже јој он како ће да изгледа та његова солуција проблема.

Одахнуо Данко. Озарио га зрачак наде. Њему је главно да се ствар одложи и сад само стрепи да Булиса то не поквари.

Булиса познаје свога човека и сва је несрећна због те његове васпитне методе, што не кажњава децу одмах после учињене грешке, већ кад му падне на Ји. укад му дуну лутке“, како сна тврди.

= Да си ти отац као отац, и деца би ти била боља! — закључује она. — Нисмо ми ништа боље ни заслужили!

— Заштог — чуди се Натан, коме сад нико на свету не може да поквари расположење. — Ама, Булиса, па зар ти не видиш да је наш син постаоганадор >

Ганадор је онај који привређује. А кад Булиса каже сину: Ганадор де ла мадри (хранигељу мамин), онда су јој очи пуне суза, њено је тепање најслађе.

Тим речима се сад Натан обраћа Данку:

Је ли, ганадор де ла мадри, хоћемо ли скоро опет у лов» Биће нека згодна касица у комшилуку, је ли, мајсгорез Онако: за твој рачун» Шта мислиш, аг

" Онда се окреће старијем другу Данковом, који је у међувремену наишао:

=— А ти, да си оставио те књиге. Не треба ти школа више. Данко ће те научити како се обијају паше па ће и тебе да води у лов.

Данко поцрвенео, и главу и врат увукао у капутић и песницама отире сузе, које потоцима лију. .

Натан, на око све расположенији, Прота, нимало се не обзирући на то:

— И ти, Булиса, доста си радила, брате! Нека раде они који немају тако веште синове као ми! Нека нама Данко обије по