Наша књижевност

Данкова побуна | 53

Лудајка чуо трчање и галаму, изашао из собе и без много размишљања испречио се између оца и сина.

— Стани! Стој! — рекао Натану, а онда смешећи се: — Зар није доста један Лудајка у махалиг

Али Натану није било до шале:

— Пусти ме да га убијем! — праскао је и покушао да одгурне Лудајку у страну. — Нећеш! — подвикнуо му овај, пуст и луд, каквог га бог дао. — Пуштај, кад ти кажем! — наваљивао Натан. – =— Не дам! — бранио Лудајка, а за то време Данко клиснуо

кроз неки капиџик и несгао са лица земље.

Сад и Натан попустио:

=— Кад огладни, доћи ће по своје, — рекао му. — ле му криво на Лудајку, али шта је могао.

ж

Кад је било време ручку, појавио се на прагу Натанове куће опет Лудајка, водећи Данка за руку.

— Комшија, има ли ручак за насг — упитао.

Ко ће сад једном Лудајки да објасни какав је грех ДЕ ио учинио и да би по њега боље било да га казни отац него,бог»

— Има, комшија, изволте! — рекао Натан, па оћутав мало, додао: — Теби се нико не меша у твоје послове, комшија.

Разумео Лудајка:

— Жена ти је други рачун, комшија. А ово — детиња посла! Него да му опростиш, ево ја те молим да му опростиш. Хајде, иди, седи да ручаш, — рекао онда Данку и привео га столу.

Сео Данко, мајка му ћутећи напунила тањир, а Лудајка на то, задовољан постигнутим успехом, отишао.

После ручка Натан и Булиса узели да мењају мисли о томе шта ће се са Данком учинити.

= Илижу дел Џиђо креси и нигреси! — споменула Булиса стару пословицу, која изражава једно сасвим дефетистичко становиште тврдњом да „јеврејско дете што старије бива то горе“. При томе је дубоко уздахнула и управила према Данку поглед пун прекора, поглед који је изражавао њено непсколебљиво уверење да се то за Данка може мирне душе да каже "и да је са њим више мање већ свршено. Пропала ствар, ето! .