Наша књижевност

"Данкова побуна - 57

станемо, те служба отпочне, још увек није сигурно да ће се она лепо и завршити. М го ти је сад трећа и најжалоснија лутрија.

Најжалоснија. Јер ствар овако стоји: два прозора храма гледају према пијаци. Испод тих прозора су места двојице општинара: Рахамина и Челебона. Угледни су то чланови наше заједнице и ревносни у испуњавању прописа наше свете вере. Додуше, у читању нашега писма нису баш на висини, али утолико им усрднија молитва. Јер то код њих није, као код других, просто брбљање тексга, већ је то труд и зној да им хахам у читању не измакне. И док се моли гласно, они некако држе темпо. Али кад се устане да се моли Мида, тај најважнији део божје службе, њихове мисли заблуде мало странпутицом. Е

Е, дабоме. Јер молитва се сад само шапуће, и онда читање иде куд и камо брже. Не могу они хахама да стигну кад чита пеБајући, а то ли ће сада. М онда једно од овога: или да прескачу читаве одломке, што им бог може и за зло да узме, за зло и за неку подвалу, или да лојално препусте хахаму да се и за њих моли богу.

Рахамин и Челебон обично прибегавају овој другој алтернативи и сад би све добро било, кад не би искрсла једна нова опасност. Ево у чему: верници стоје, сви окренути истоку и усрдно шапућу своју молитву. Читају, клањају се, климају главом, поцупкују и — журе. Само Рахамин и Челебон не журе. Они зуре кроз прозор, који је изнад њихових седишта и бодрим оком посматрају шта се на пијаци догађа. Па нека само замакне пијацом неки сељак са кожом, они ће заборавити где су, скинуће талете с главе, као кад би то била нека обична крпа, а не одежда за молитву, и појуриће да ко пре стигне мушгерију.

И жалосне ли ми приче !... Ако служби присуствују више од десет лица, хахам ће дубоко уздахнути, тију Јерухам ће промумлати нешто што сви други шапућу и — божја служба се наставља. Али ако има само десет људи (са њима), онда се служба прекида. Како ил Сињор дел мунлдо (господар света) прима ту увреду, ми то не можемо да знамо. Можемо само да кажемо дг су и Рахамин и Челебон увек гогови да се за тај грех откупе пристојним даровима храму — ако им, разуме се, зарада то дозвољава. Али питање је да ли им то што вреди! Хахам сумња

у то, те отуда мора овако што да одболује барем једним тешким нападом жучи.