Наша књижевност

58 Наша књижевност

Али деси се да се због тога и кавга заметне. Јер Рахамин и Челебон су Каријеви и њима се не може свашта рећи. То им тако још од старог богатства остало. Па ако их понесе љутина, чудо ће се учинити па ће се и самом богу наругати. Јер какав ми је и то ред: дао нам суботу, а није нам дао чиме да је дочекамо. Срећом хахам је ту и он ће, знајући те околности, све да учини да се ствар заташка и радије ће сто напада жучи поднети, но да дезволи да то избије на видело и млађим нараштајима десђу до ушију речи које би их могле поколебати и са правога пута 34вести. Те суботе су Рахамин и Чедебон опет усред божје службе напустили храм и тасо окрњили мињан.

Хахам их са олтара пратио погледом, окренуо се за њима и не прекидајући молитве — јер је то грех — на свој начин им казао своје мишљење. Море, на пасја уста их изгрдио. А умео је он то: да чита молитву и да у исто време прекори, па чак и изгрдн некога. Он чита текст молитве — и то је, наравно, упућено богу;

али он то изговори осорним или чак љутитим и бесним тоном — ни

то је улућено дотичном грешнику, овога пута Рахамину и Челебсну. А кад су они изашли из храма, он је опет окренуо тон, дочитао молитву до краја и онда се служба прекинула. |

Осташе људи да чекају. Самас је очајан, хахам је неспокојан. Јер никад се не може знати колико ће се задржати Рахамин и Челебон и да ли ће људи имати стрпљења да их чекају. Хахам осећа да их ваља забавити и тако им скренути пажњу са тог чекања. Па понекад га у томе послужи срећа, те се сети да им што санимљиво исприча, али некад му се баш не да. А ништа опасније но то ћутање, које онда настане. Јер разићи ће се, та познаје он своје стадо!

У таквој једној кризи, насталој ћутањем, њему пада поглед на Данка. Ето живе згоде да се његов случај „изнесе на тапет"! Али пажљиво. Јер тема је шкакљива, па ако се и Натан наљути, " сида је са службом свршено. Зато најпре мало споразумевања са Натаном намигивањем према Данку, онда мало шапутања са самасом као церемонијалмајстором службе, и овај већ објављује "пастви нову тачку дневнога реда:

=— Сињорис, андамус ичар лос пекадос!

Дође му као неки неслужбени део божје службе, тај позиз да се пође да се „збаце грехови“. Сви знају на чему су. Јер та церемонија, „одбацивање грехова“ као званичан акт према богу