Наша књижевност

Данкова побуна 57

м савести педа иначе на празник „Јом-Кипур' — „Дуги дан“, кад се после 24 сата молитве и поста прилази бунару који је у дворишту храма и пошто хахам очита прописне молитве, сваки се опшгинар нагне над бунар, ухвати се за ревере од капута и истресе са њих, па бива и са душе, све што је у току године згрешио, да сад закоракне у нову годину чисти окајан.

Полази хахам са олтара. У руди му хиљаду година стара књижурина, нарочита књига, молитвеник за Јом-Кипур. За хахамом иде самас, за самасом сви остали. Натан води Данка 32 руку. И сви право ка бунару.

Хахам отвара књигу, али пре но што отпочиње молитву, пита нетремице гледајући према небу:

— Ако међу нама има некога који је бога покрао, -нека приђе!

О, боже! Па ти знаш да Данко није тебе покрао, него онако. само узео и већ одавна вратио. Целокупну суму, па ти бар знаш, боже! Та вратио би он — да га је срећа послужила — још истога онога дана од сопственог новца. Овако вратио оним што му мајка дала. Али то му дође на исто.

Хахам опет пита:

— Ако међу нама има неког...

Данко не чека да чује ону страшну реч. Он прилази хахаму, иако му је ово потезање због исплаћених рачуна врло неприлично. Хахам а

Са другим грехом на души може се чекати до идућег ЈомКипура. Али са оваквим нико не зна каква казна може човека дотле да стигне. Зато опет пита: има ли некогг

Нико се више не јавља. Данко би баш волео да није сам, али шта ћеш кад нема-никог!

Хахам почиње да чита молитву.

Данко савио главу, увукао рамена, гледа као какав осуђеник унезверено, изгубљен, постиђен и увређен. Као кроз сан сећа се како га последњег Јом-Кипура све то забављало као нека лепа и необична игра. Гурао се и провлачио међу сакупљене општинаре и по неколико пута навраћао да и он стресе у бунар своје грехове. А они одрасли би, као после исповести олакшани и одобровољени, привидно гунђајући, па ипак са симпатијама посма"трали тај његов несташлук, можда и уживајући у томе, јер су