Наша књижевност

Данкова побуна “

лама отима њеној чаробности. Не да он да га они „завитлавају“, није он од тих. А оне паре у касици и нису биле божје, већ хахамове, са тим је он већ сасвим начисто. И баш би питао, кад би се само то могло, он би баш питао: Шта ће богу парег

Чита хахам. Залуднога ли посла! Зна Данко и без гога да се - не сме красти. Разумео је он то још онога дана кад га је Лудајка кући довео. Доста га је суза стала та наука, и речи Натанове се урезале у срцу и у мозгу, дубоко и неизгладиво. Али ово је друго и Данко са нестрпљивошћу очекује крај молитве да им то у очи каже. ;

Хахам стреса грехове и погледом позива Данка да и он то исто учини. Али ту се Данко више не може уздржати.

— Сињор хахам, ја знам да оно у касици није за бога! Знам ја, ви то само тако кажете! — смешка се он да се љупкије и враголастије не може. — Богу паре не требају! — закључује он тај велики процес, уверен да му нико не може доскочити.

Све их разоружао: -

— Хм!... Мамдзер ижу д ун мамдзер! — смеши се хахам ка то и врти главом као да му прети.

„Мамдзер“ је мангуп, можда чак непоправими мангуп. Али казано на тај начин и таквим тоном, то пре звучи као неко тепање. Тепају му, ето, и дакле признају да је погодио. Значи: они то заиста тек само тако кажу !:..

Они то тек само тако кажу, а праве се толико важни... Збу-. њују га и плаше га и он богзна шта замишљао под тим. А кад оно — ништа !... Ништа, јер све само као бајаги. Тако ти „ве-

лики“, па чак и хахам. Али сад барем зна. Зна их он сада и ево не да му се некако да — као што је то код свих тих обреда обичај — сад приђе руци хахамовој и прими благослов.

— Иди, пољуби хахаму руку, сине, — опомиње га и отац на то. :

Данко осећа погледе свију уперене на себе, он види осмех благовољења на тим лицима, али то га се ништа не тиче. Нешто велико и дубоко повређено је у њему, пољуљало се и поколебало нешто у што је он дотле чврсто веровао. И неће, ето, да послуша оца. Неће и — готово. Не треба њему благослова хахамовог, кад је то тако.

Срећом баш у тај мах наилазе опет Рахамин и Челебон. Свршили људи посао и вратили се да се служба божја настави. Не