Наша књижевност

78 ; Наша књижевност

празном помпезношћу, и тако се историја народа Зете и Захумља готове губи у богатом, уобичајеном оквиру оперског ефекта и блеска,

Једна од побуда које су навеле композитора на прераду несумњиво је прилагођавање текста певаној речи и музичко-драмским законитостима. Услед тога је много шта изостављено из драме Лазе Костића, много шта. прерађено и ново унето. Услед тога се Коњовићева концепција, условљена тежњом за музичком реализацијом, растерећена од књишког баласта, опет сптерећује погрешкама у уобличавању личности, у повезивању целог тока радње и, пре свега, у основној идејној поставци. Главни покретачи драме јесу, с Једне стране, лажни морал владајућег кнеза, који, да би одржао задату реч, да би спасао своју „част“, упада у превару, и, с друге стране, љубавна страст и трагични заплети који из ње произлазе. Свему томе недостаје довољна карактеризација средине, времена и носилаца основног друштвено-политичког сукоба који се крије иза личне трагедије јунака драме. тако да се она завршава. дешператерском безизлазношћу, без трага указивања на могућност: светлије будућности.

Коњовићево тумачење историје Црнојевића доводи до схватања да су претставници воље и савести црногорског народа црнорисци по менастирима и да спас народа не лежи у његовим сопственим рукама него у рукама „воље божје“ и судбине. Отуда Коњовићеве личности, надајући с узалуд у „божју милост“ и „снагу свемогућег“, страдају под „теретом крста у себи“ и најзад се завршава у знаку нечег ул тога. без наде, са. судбинском помиреношћу пред неминовношћу. :

Садржај Коњовићеве музичке драме је укратко овај. Кнез Иван Црнојевић је испросио у млетачкога дужда руку његове кћери Пре ије за свога сина Максима, који је леп да му „у хиљаду нема љепшега“. Међутим, дошавши кући, он затиче сина Пана Ка ЖНОл од прележаних бегиња, Да би се »част“ очувала и „спас народни“ постигао, под именом Максима као младожења одлази у Венецију побратим а ИМвв Милош ОБ јовиа који че тако сличан Ди да

Разазнати им нико не може Опчинљивост једноликости те, При којој се и родитељска свијест, Не познав лица, каткад ремети.

Максим, под именом Милоша, одлази заједно са осталим сватовима као девер. Међутим, лажни Максим заљубљује се у Анђелију, а прави Максим упркос задате речи „на мач, на крст, на мајчин благослов“, открива Анђелији тајну џи то доводи, под утиском резигниране сентименталне песме гондолијера до ромео- јулијевских самоубистава Максима и Анђелије. Планови кнеза од Зете су тиме поремећени (упркос томе што се он био помолиб богу за успех свога подухвата) џи он пред бесом преварених Млетака бежи натраг у Зету, где затиче полуделу жену и, схвативши да је све то терет неке исконске клегве, неминовност казне божје, остаје погружеч и усам-

~ •

љен.