Наша књижевност

110 ; Наша књижевност

Ако умрем у упаљеној па ужарено комађе. дрвета пале на мој - леш,

А напољу ће викати људи, воду 1 бацати, огањ да убију:

Ја нећу чути.

Видео сам малога Сјуна како пада са дрвета клапе, јер је једну клапу хтео за мајку да узабере. Ако ја паднем са дрвета клапе, У мртав испод дрвета, на жбуњу, - као Сјуна. Моја мајка сад неће плакати; јер она је мртва. Али други ће викати опорим гласом: „Гле, Сајџа лежи тамо“.

Ја нећу чути.

Не знам где ћу умрети. Видео сам тело Пализуа, који је умро од старости, јер његове су косе

биле беле.

Ако умрем од старости с белом косом, нарицаљке ће ми стајати чело главе

И нарицаће као парипајљке над МА лешом, за наглас ће кукати Т : и унуци моји.

Ја нећу чути.

Не знам где ћу умрети.“ Видео. сам многе у Бадуру који су умрли. Облачили су их у беле хаљине и сахрањивали у земљу. Ако умрем у Бадуру и ако ме сахране изван села, према истоку, испод брега где је трава висока..

Адинда ће пролазити туда, а ивице њене саропте благо ће клизити травом...

Ја ћу то чути.

Сајџа дође у Батавију. Замоли једног господара да га прими у службу, што овај одмах учини, јер виде да Сајџа не зна језика. У Батавији, треба знати, радо узимају у службу оне који не говоре малајски, па зато нису покварени као други који су дуже били у додиру са западноевропском културом. Сајџа брзо научи малајски, али је био вредан и послушан, јер је стално мислио на два бивола која је хтео да купи, и на Адинду. Порастао је и раскрупњао се, јер је свакога дана јео, што у Бадуру није увек могло бити. У стаји су га волели и он не би био одбијен да је затражио за жену кочијашеву кћер. Његов господар га је толико заволео, да га је узео за слугу у кући. Добио је већу плату, а давали су му осим тога стално поклоне, јер су били необично задовољни њиме. Сајлин господар читао је роман Ежена Сија,