Наша књижевност

"Све дубље == за живом! 135

њу пензионера и удовица — да; и тамо, | __ Поставио сам питање старцима тек реда ради, и то у опрезној форми: – ПИ

— Да ли је било међу вама неког...»

Одговор је био жагор који се разлегао задимљеном просторијом. Жагор друге боје него онај бергманделски. Није био са | осмехом и забаван, већ тврд и поносан. Када се жагор слегао, · долазио је један по један до речи. Ево што је један од њих рекао: о 5 - ЕЦ

— Ја сам претседник Привредне задруге. Имали смо у каси 100.000 лира. Управник и ја мислили смо да би се тај новац могао најкорисније употребити гко га предамо партизанима. Али благајница није била од наших. Задруга је имала у плану да зида кућу. Извадили смо новац из банке с тим да зидамо кућу. Зидање смо одуговлачили, а 75.000 лира послали смо у шуму, __-_ Да, и Удружење пензионера није за време рата живело пензионерским животом. ;

Покојни цинобер_

Шта то треба да значиг Ту се на много страница говори 0 руднику живе у Идрији, а саму живу јеш нисмо угледали. Стрпљења, и ја, који сам прошао читав рудник, од четрнаестог хоризонта до магацина над земљом, угледао сам живу тек на крају.

— Ево живе! узвикнух после првих корака у рову.

„Али наш водић се благо. насмеши мом незнању. |

— То није жива, то је вода, капље кондензоване паре.

После, угледао сам поново те сјајне капље, али сада не на стропу, већ у пукотинама између камења. Овога пута сам био опрезнији и прогутао поклик. Али сам и опет. погрешио. Сада то није била вода, већ жива. Жива, која измиче између прстију и која се, од старих Грка и Колумбуса до дана данашњега, противила, са много успеха, да је човек извлачи на светло дана и употребљава у своје, ратне и нератне, "сврхе. Ме, и то није жива која се добија из Идрије. Жива из Идрије је нешто сасвим неживасто. Није течна, него тврда. Није сјајна, него мат. Није црна, него црвена. Црвена као цинобер боја. Цинобер, напросто. АЕ пе с Цикобер руда се сортира горе над земљом, ставља у "вагонете и шаље у топионицу: Ту ана улази у велике пећи, један слој