Наша књижевност

134 555 Наша књижевност

______ [об 5 фебруара. 1944 |

Дубље и пубље даље и даље. Роса који се рачвају и опет рачвају. Лабиринти. -

· — Да смо сами, без вас, рекох, сумњам да бисмо икада нашли излаз. — И не бисте, чујем нашег водића, — и не > бисте,

Јер ево, на том уском простору од километра и по дужине и од 500 метара ширине леже ровови у дужини од 130 километара. = Сто тридесет километара! Па то је за време рата било као створено за подземни рат.

На ову примедбу, која у себи укључује и. питање, наш речити водић одговара тек 120 метара дубље, на једанаестом хоризонту, тачније речено, у машинској дворани, где сто је електричне пумпе за дизање воде.

— Овде, проговори он = дигли су партизани негде почетком 1944 године пумпу у ваздух и ставили рудник за многе дане под воду. )

Пад земљом, у гостионици, упознао сам после и оног који је предводио групу диверзаната 9 корпуса Народно-ослободилачке војске. Мален човек средњих година, ни особито коштуњав, ни особито јак, данас надзорник у топионици, Иван Перичић.

Ноћ 5 фебруара 1944 године. Група од једанаест људи има за собом двадесет четири километра, двадесет четири километра заснежених горских коса, док је стигла до рудника. У магацину изненађење, запрепашћење. Дај експлозив — за сваку сигурност они носе са собом седамдесет килограма пластелита. Силазак у окно за вентилацију. Брзо, напуштеним стазама до једанаестог и четрнаестог хоризонта, где се налазе пумпе. Узидај експлозив. Тридесет метара фитиља. Тридесет минута — сваки метар гори једну минуту. За Тих тридесет минута треба пројурити рововима дугим три километра и успети се уз деветстотина басамака, триста педесет и осам метара високо. Јури, пењи се, и тек што су стигли“ под свод неба, у тмину фебруарске. ноћи, земља се уздрма и мукло рикну. У

Ма где навратили у Идрији, свуда "смо сусретали "сведоке и учеснике оних великих дана. У топионици. У омладини. У синдикалној подружници. У Средње техничкој школи. У Удруже-