Наша књижевност

182 – : Наша књижевност

~

увучене, оштре и паметне као да су за сами мозак закачене. Марија је вртила главом: — Кад спава, Власта; кад отвори очи, није. =— Матер је Радован волео, али није слушао. — Не умеш да заповедиш. — Из основне школе је изашао змај да чита и да пише; почео оцу упадати у реч; учитељ је саветовао да изучи неки бољи занат. Отац даде Рада на годину дана у столарску радњу, у Великом Селу; па на пода године код Милутина ковача; па га најзад одведе у Београд у радњу са садницама и семеном. Ту вргоше на Радована неки шегртски цивил и припасаше му кецељу. За три месеца дечко лепо спаруши. Вратише га на село, и процвате леп младићак. Па се за две године оте сваком одликом. По оделу, по говору, по: храбром и сигурном држању — тип србијанског сељака који одваја на целом Балкану. Таман шајак без икаквих украса; опанак као исцртан по ногама, али без једне светле квачице или кићанке. Кад Раде с прага крочи у авлију, земља га с милином прихвата; кад говори, мери реч; кад одвоји мишицу од тела, залетео се на неки посао. Отимао је рад од оца и надничара; почео заповедати; на дуван велики избирач, а псовку би окинуо какву пре стигне. Једнога дана му излете из уста: ... И немој да дође до тога да ударим, јер ће те крв облити! МИ коме ће то први пут казати — својој старијој сестри Лали. Чуо је и отац, добро чула и Лала, али нико није замерио. На селу је свака снага јетка и опора. Све служи нечем јаком и незајажљивом, глувој земљи, невидљивој атмосфери, хлебу човечјем и животињском који се дању-ноћу троши, а ретко из земље излази. Радован се родио да притеже; да узрасте до оне мрке сељачке озбиљности која народ држи кад је најтеже држати га. Мајка му се једном сагнула да убере зумбул и закити сина. (Остави то; немој да га вечерас тражим и питам зашто није на свом месту. — Стварно и није волео да се кити; али свака је прилика била Раду добра да притеже. Пред спавање, пратио би оца с фењерчетом по домазлуку; погледао би с оцем заједно у небо, да ли је и тамо све у реду, и увек видео нешто што отац није. Па угаси фењер пред вратима, погне висок стас као и отац, и уђу на стражња вратанца, јер пред предњима већ лежи пас на стражи. Само недељом и празником Раде би после тог вечерњег опхода излазио у село. Кад га момци пецну, мирно им каже: — Ја сам у све радне дане пред спавање код куће.