Наша књижевност

184 а ~ Наше књижевност

матером, са сестром и њеним мужем, који су прешли у кућу да Марија не буде сама, говорио је одмах о домаћим бригама и о подушју оцу. А кад су се скупили сељаци, и сви у глас почели да питају, Радован је узео став: —- Седите, и један нека ми каже · шта хоћете да чујете... Е, лепо. Видео сам тучену војску; видео сам незаштићене борце који су се још тукли; видео сам штаб и генерале; видво сам политику; видео сам бунду у којој је, као у врећи, путовао стари краљ; видео сам мртве коње и људе; видео сам госпоје у рукавицама; видео сам сељаке-пешаке — и стаде, као старац, нешто мрмљати у себи. Погледа по сељацима оштро, и изговори: — Образ, образ !.. Ко је остао кад је држава пропала» — остао је народ сељачки и образ сељачки... Јес, чича Јоване, свршио сам велику школу, видео сам како се све истопило. Видео, тешко нама, бежање... видео официра, пролете мимо нас на коњу, и виче: живео краљ. А чуо сам и где вичу: свима краљевима отсећи главу заједно са крунама... Видео сам како одлазе генерали, а остају топови, митраљези, касе и заставе... Видео сам убијеног оца, и спустио га у гроб са још два сељака које сам тада срео први и последњи пут... А кад је све утекло, Бидео сам како гази даље сељак, сељак, сељак... Ето шта сам видео тамо, а овде ћемо сада видети сви како непријатељ куља са свих страна... _

Рат је свршен победом. Преживели људи су около наоколо дошли опет на своју границу. Седми пук је с парадом ушао у Београд, иако и без Власте и без Милутина, и толиких других. Црни барјачићи су полако поскидани. Радован је свршио још једну велику школу, и постао прави човек, сељак-човек: таман шајак, опанак, на челу мрштина, иза чела, сем другог, и Албанија и окупација. Као и отац му, Радован се оженио без галаме, и дохватио газдинство и чељад у руку како би други неко лопту. Бесмртан сељачки рад на земљи прокипео је код Радована од здравља и доброг управљања. У кући сељачка слога, она од лепог страха и безусловне послушности, Испод стеге, наравно, копрцало се све људско: и лаж, и гнев, и отпор, и суза, али лепи страх је свему томе завртао шију пре него што би наружило образ. Све у кући радило је, одмарало се, врдало са правог пута — очију упртих у Радована. Станија, лепа млада жена Радованова, за Радованов укус мало спора, иначе живахна шаљивица, го.

ворила је: — Море, спавам, а све гледам у Радована да ли спа-

вам како треба. — Радован је волео Станију, и много лепо је