Наша књижевност

186 Наша: књижевност

жустро осећање квалитета у свему и свачему. Сем “малог виноградића, Раде није увећао имање, али је свему дигао и дизао квалитет, квалитет кориснога, и, колико. је могућно, квалитет лепог изгледа. Све то био је спољашњи знак унутрашњег квалитета у човеку. Радован сам развија се у смислу квалитета. Децу је школовао; читао редовно новине, недељом и празником књиге; у општини показао друкчије“ опхођење с људима; распоред радова својих исписивао је у белгжницу; неку општу бригу умео је сељацима разложити до танчина. У Радовану се ломио сељак, дешавао се процес расног оплемењавања. Свесно и несвесно се аздружило у метаморфози човека у бољег човека. Радован је почео осећати смисао речи цена у апстрактном смислу. Говорио је: цена је човеку велика, цена је образу; велика. Пре него што ће сељачка породица дати тип интелектуалца, Радован је био свећа која је горела са оба краја. Намучи се на сељачком раду, све на ногама, а кад легне, не може да заспи као заклан. Често се тек као са неким чуђењем загледа у децу. Види у старијем сину нешто што још не уме да изрази. Види, у пољу, како росна кап са листа лапи, а са трна просто одлети у вис, али песмицу не саставља. Само тек пљесне великим шакама, остави посматрање, и зграби, као у пркос, што већи чекић, што теже грабуље, или ружно опсује краве што су разбукале сено. Истера добру годину, однесе са весељем новац у Београд у банку, а још исте вечери овако говори сину дечку: — Ама јесте, лепо каже народ да се без новаца не може ни у цркву, па опет, није новац оно главно. Видео сам ја, кад је пропала држава, како се новац котрљао по земљи, и свезани дењчићи хиљадарки се вукли по балеги... Велика цена је онда било оно што је народ могао да истрпи.. знај, сине, колико можеш трпети, толико си храбар... .

Пред крај тридесетих година, кад се опет приблежарало време да се трпи све да (би се спасло једно, Радован) је имао на бризи шесторо чељади сем себе: мајку, жену, два сина, усвојенца Матију, сестриног сина, и једног слугу. Старији син и првенац "звао се Драги. Мали Драги је много волео Дунав и Београд. Двапута се давио у Дунаву, а возио се с поштом у Београд када год је могао удесити да Нана зна, а отац не зна. Па је Станија родила два сина близанца, Милана и Марка. Доживели су свега две и по године, исти као две јабуке на једној гранчици. — Како се ти зовеш» -— Мијан Ма-ко. — А ти, синег — Мијан Ма-ко. — Заједна су се родили, једно име себи дали, заједно их је смрт угу-