Наша књижевност

Запис о моме народу 187

шила у време тешке дечје заразе, заједно их је, свакога под једном мишком у малом сандучићу, носио отац на гробље. Потресан сеоски погреб. Свештеник је имао децу, и чекао погреб код саме раке. Станија, тек што је родила четвртог сина, није могла ис пратити мртву своју децу. Нана је морала остати код куће Због породиље и новорођенчета, јер друга жена није смела у кућу. Редован иде сам, усправљен, гологлав. Махнита кошава га пре вија, удара у груди и у два ружичаста сандучића, тера му косу у очи. На добар размак за њим, јер не могу да га стигну, неколико стараца и старица. Нана,тамо уз колевку, тихо цвили: — Радоване, маја лепа кућо, мој соколе. Оде јутрос са два крила, са два мртва сина... Куку, куку... Ходи, Драги, пољуљај брата, да Нана потстакне ватру и сумлачи воду, Радован да умије руке и лице кад се врати. — Па у себи дошаптава: — М да пролијем пред кућу воду заборавну, да смрт младу децу заборави.

Нов живот у кући одвраћао је мисли од гробља. Код варошана, новорођенче је беба и играчка; на селу, човек, Загледају му озбиљно у лик, и траже на кога је и које добре и рђаве особине носи; омерају му снагу; у машти одређују место на послу; негде далеко му назиру потомке, зелене гране на имању. Радован тражи детету име. — Овај је Драги, па нека сад и тај буде драги, и нека се зове Предраг. — Кад кроз месец дана видеше да детету не тамне ни очи ни коса, и да му је кожа необично светле боје, прозваше га Бели. Па је дечко добио и треће име. Кад је отишао у Београд у први разред гимназије, београдски мангупчићи, чим га видеше, заграјаше: — Пази, овај је Рус! Исти Петрушка из биоскопа. Здравствуј, Петрушка! Ма јеси ли ти брат оног Динића из шестог разреда, јеси ли, богати» Иди зови оног да га питамо. = И остаде Петрушке у гимназији, и пренесе се име и у селом у кућу. Говорило се у селу: Радованови синови: Драги и Петру"шка. Чак је и поп додао ј забелешци 0 рођењу детета: Предраг, звани Петрушка. | Школовање двоје деце значило је велике напоре и жртве у газдинству. Од петога разреда, међутим, Драги је већ смањио терет давањем часова млађим ђацима. Био је одличан ђак, запажен, цењен. Двапута је добио новчану награду за обрађену тему, а од седмог разреда праву малу стипендију. У омладинском листу је био сарадник без хонорара, али коректор са хонораром. У Радовановој кући ваздан књига, виолина, разговори о разним проблемима, празнички гости из одличних београдских кућа.