Наша књижевност

192 · ; Наша књижевност

преви вратом наузнак и јекну. Кад их сељак убеди да је капетан Драги жив, и да се тако пишу писма, Нана захте да разговара. — Како си, болан, дошао, како кроз Немце прошао, како си писмо сакриог — Море, све то, и још којешта друго... Потукли смо Швабу, пошло му буре низбрдо, партизани му не дају да да'не... Ваљана деца. Шта то трпи и шта то издржава, о томе ће књиге писати... Него ти, домаћине, да се спремиш, како ти син и пише, па ћемо сутра пред ноћ да клизнемо, да се дохватимо јаруга, а оно друго је већ лакше. =— Те ноћи ухапсише Радована Недићеви органи. (Сељак је, срећом, отишао у друго село, са другим писмом.) Одведоше Радована у Београд, и тамо је чуо да је ухашшен зато . што сакрива сина да не служи у Недићевој Стражи. Радован је одговарао истину: — Мој син је школован човек; давно већ ја слушам њега, а не он мене. Тамо је где хоће да буде, а ја не знам где је... Жао ми је само што ме хапси ђенерал Недић. Био ми је гост на ручку једаред, и поклонио деци мојој дукат. Молио би' вас да докажете, ако икако можете, да молим да изађем пред њега. Нисам крив. — Није сувише тешко било доказати. Недић је за време окупације доста спекулисао међу сељачким светом. Разговор који је вођен у кабинету претседника „српске владе“ чува се као запис у породици Динића, тачно онако како га је Радован испричао, а Петрушка писао и преписао. — Шта је то, побогу брате Динићу, зар тако да се видимо, стари пријатељи». — Зар тако, господине претседниче» — Зар ти сина напућујеш против арпске земље и оних који је данас чувају“ — Ја сам сина последњи пут видео кад смо 0бојица, ја мислим и ви, господин ђенерале, кренули да не дамо границу. Ви тада бесте ђенерал и мени и моме сину, и, како ћу рећи, бесте нама војницима виши и од краља... Шта се после збило, ви ћете боље знати него ја. Ја знам, и видим толико да смо сви робље, и за несрећу још и једни против других наоружани. Недић прасну: — Ја нисам робље! Србија има своју српску владу, и сама собом управља. — А ја, господине претседниче, црна ми ова данашња недеља, и немачки сам роб, и ево сада и ваш ансе: ник. — Недић удари неком књигом по столу. — Не криј сина војног бегунца, и не буди издајник према својој земљи, па можеш одмах одавде, ето на та врата право кући... Био си добар сељак, за пример и поштовање, а сад... — Радован се мирно са-

бирао, за пример ђенералу. — Господине претседниче, молим вас,

немој тако тешке речи да изговарате. Динићи су давали цену за

х