Наша књижевност

Запис о: моме: народу 191

кажу пук и батаљон), Цу 8“ опсују, размимоиђу се као муве без главе.

Пало је најзад и једно одлучно арене: ан се _ Свако бежање; сваки је дужан, ако устреба, погинути на прагу своје куће“. Свако честит се сетио оне дивне заповести мајора. "који је предводио у смрт одбрану Београда, у првом светском _рату. Храброст у народу почела да прездравља. Али, трулеж беше голема, и с главе. Све се свршило за десетак дана. Београд у рушевинама и паљевини; мртваци на праговима кућа, и на свима другим местима; поред лешева тандрче нека комора која још тражи команду. А врховна команда, и све команде, краљ, влада и штабови одјездили да „живе“ за отаџбину. А народна војска, која ће умирати за отаџбину, тек је имала сама себе да роди, Радован се вратио из Смедерева кући, Драги се није вратио. -

· Колико сутрадан по проглашењу окупације, Радовану узеше Немци сву стоку сем једне краве, и све жито и вуну. Петрушка престао ићи у школу, а престале су и школе саме. Матија се разболео, и једва жив остао. Па је занемогла Нана. Па је бомба разнела сву средину виноградића, а са преосталим чокоћем су се“ те зиме грејали. Па је Нана устала, а изгорело је сено које су Немци пописали, и Радован је отседео три недеље у сеоском апсу и платио новчану казну. Сиротиња притиснула газдинство. Да би накрмили семена, ишли су у надницу у Велико Село и Радован и Матија и Петрушка и Станија. Слава је прослављена без наре динара. О Драгом су мислили све што би чули да други мисле и сазнају о младићима који се нису вратили. И полако се навикавали на сваку од тих мисли. — Човек трпи што мора, па се. онда узјогуни, и трпи од ћефа — говорио је Радован, радио своје и радио туђе, али хранио чељад. У честитом и храбром чо-

веку има негде тврда коштица. И да нешто прождере човека,

коштица остаје каква је. Кад Немци дођу да носе, Радован шкри-

пи зубима и гласно говори: — Једнога ћу једаред. ударити, да ће га крв облити, оћу и 'оћу. — Нана га опомиње. — Нано, ђутни, и чекај да буде урађено. — Па тек отхукне; — Мучна земљо,

црни дани... И онај што први барјак разви, беше Црни Ђорђе.

· Већ под зиму 43-ће стиже сељак са ослобођене територије у Србији, и донесе својеручно писмо од Драгог. Ни ознаке места; ни датума. Радована проби нешто и врело и ледено: ко зна да није писмо од покојног — па притисну широким шакама очи,