Наша књижевност

190 Е Наша књижевност

Се, и ради за отаџбину двадесет, тридесет година. Гине се за отаџбину само једаред, и увек на један начин: човек прекида све, даје све. М у мирна времена иде борба и страдање, али живи се, и животом се дела... Бива међутим, другови, да усред мира дође час кад мора да се даде већа цена. Овде, у школи, у аутономном Университету, ми смо, другови, видели крвавог и мртвог друга... јер, како ћу рећи, бива да у једном тренутку, и на једном месту, на твоме месту, сва одбрана и све јемство одједаред нестану, и само ти стојиш. Онда, у теби, у твојој савести, она истина и правда почињу махнито да расту, расту у недоглед и траже од тебе нешто што такође иде у недоглед. Шта је 'тор Човек даје живот, и отвара уши глувима и очи слепима. И то је Код свих људи тако, и на свима језицима разумљиво. |

Мобилизација за други светски рат била је мукла, збуњена. Нити су младићи певали, нити су обвезници знали куда треба да иду. Народу нису дата никава објашњења о стварима, никакви потстреци за став, за притезање жила: Обвезници су се кретали као што се пуж вуче уз живицу: ни војска, ни борци. Из Динића куће пошли су отац и син, Радован и Драги. Жене су их опремале, кршиле руке, уздисале, али нису плакале. — Шта је то, Радо= ване, сине, нити ко пева, нити ко плаче; нити дању да човек што измудри, нити ноћу да што усниг... Или је ово шала, или ће бити чудо и чудо. — Стара сељанка је добро нагађала. Народ се ретко вара у психологији, у етици, у естетици. Неизвесност, која је пред бомбардовање Београда и најезду Немаца настала, била је таква, да је сама собом била срамота. — Или јесмо војска, или нисмоРг — Ко се с војском шегачи, прокоцкаће земљу. — Енергије у народу су падале, храброст се од човека до човека кужила сумњом и стидом. Свет се почео опремати да бежи, куд било, у своје шуме, у туђу земљу.

Радован и Драги пошли су традиционално, по сељачки: своја гаљина и опанак, свој хлеб у торби, пешке, а ишли су као онај пуж уз живицу. У другом селу се тек неко издера на Радована: — Како те бог или ђаво учи, али има што пре да будеш у Смедереву. — Како знаш» — Тако, што је мој зет однео јутрос такво

наређење из седмог пука за други позив у твом селу. Па морао.

си га и срести, хеј бре! — Хеј бре теби, веселниче. Како ћу сре сти човека кога не познајем! —- Драги остаде сам, и упути се ка Београду. — Куда идеш» — питају успут обвезници. — Не знам

куда идем. —- А да ли случајно знаш где је команда за нас (и