Наша књижевност

Запис о моме народу - 182

2 и

чају ђаци у физичкој дворани. — Ти брже боље у рат. Нико није за рат, нису чак ни Немци... После састанка смо демонстровали. У огромној поворци, све по четворо у реду, викали смо: За отаџбину се живи! Доле рат!.. Ја ти причам, а ти канда дремаш. Нисам од дремљивих. Него жмирим да боље видим те редове у "четворо. И мислим, да не да бог, да не пођете опет тако у реду - по четворо, и не вичете нешто сасвим друго... Мучна је ово земља, а отаџбини велика цена. — Ти баш хоћеш у рат. Има ваљда добра цена и у животу и у раду. — Има, само је мања од оне велике. — Е, да знаш да младе генерације не желе рат. — Слушај, Драги, како ћу рећи, треба прво ти да погинеш, па да други погине за тебе... Велиш, треба за отаџбину живети, а не мрети. Треба. Притежи жиле, Србине, сваки дан. Али кад засвира: на Тр Илу онда треба притегнути и жиле и крв...

Година 38-ма крвавог и варварског двадесетог столећа донела је прве знаке. Идућа година, прву крв. А година затим. кобне стрепње и узрујаности у Француској. Србија и Београд стрепели су за земљу која им је. драга постала у миру и у рату. Избијала је љубав за дивну земљу и културу у свакојаким облицима. У · гласитој физичкој дворани митинг за Француску. Ређали се бурни говори. Дворана се тресла од «студентских одобравања и клица. ња. Нешто касније, Француска је пала. А не један студент је онда последњи пут у животу видео и чуо физичку дворану, платио велику цену отаџбини према моралу сељака Радована. Кад се _ дворана најзад испразнила, и последњи шум на степеницама Университета утихнуо, у дворани је остало десетак студената, да мало успреме, да погасе сијалице, да закључају сва врата. Погасише сијалице до једне једине, и, по некој потреби, поседаше један до другог поврх клупа. Судбина Француске, судбина властите земље испуњавала им је душу. Ћутали су. Одоше бука и речитост, остаде велико ћутање. Најзад се један студент истрже из меланхолије, и поче говорити о храбрости, искрено и храбро. И како није желео рат ни Француској ни својој земљи, ухвати се и он за крила те речи: живети, не умирати, за отаџбину. Дворана не даде одјек тих речи. У тишини, и тихо, узе реч студент Драги Динић. =— Нисам говорник. А и оно што ћу рећи, више говори из мене отац: мој Радован. Другови, ја мислим да је погрешно те две ствари: живети за отаџбину и умрети за отаџбину, постављати као супротности, или као наизменичности које се искључују. Живи

18