Наша књижевност

#78 ! = - Наша књижевност

узмак,

и опет корак,

кроз блато и крв,

кроз муљ пун људске-дроби и смрсканих кости, кроз напоре, клонућа | слом =

у сусрет будућности

којој тек има да се гради ДОМ.

Другови, ако застанем каткад,

не замерите, нисам заостао.

Ослушкивао сам далеке изгубљене дозиве, хватао сам једва чујне мелодије,

хтео да згуснем ваздушне слике

што намах плину,

ап слушао сам,

слушао

даљину.

Злобне птице смрти хвата Ју се у коштац,. челичне немани газе по телима, бесни бој. Час ту, час тама, “

не замерите ми,

у самоме себи,

зачуо сам чудне, скривене птице пој.

И нисам могао да заборавим знана лица, · и нисам могао да утрнем вољене. очи,

и сакупљао сам по пољима уздахе палих, и носио сузе и осмехе, куцање срца сталих,

Болела су ме крста од сагињања, болели су ме прсти од сабирања, болела су ме леђа од упињања

и ноге од посртања.

Бојиште нас очекује,

ја не знам какав ћу постати. Но једно, другови, знајте · нећу стави и нећу изостати.