Наша књижевност

Порука пред одлазак ~ 177

Сами смо

ја и сетни сутон претпролећа,

но корачам сред мноштва драгих лица.

и стежем чврсто многу топлу руку,

на потиљку осећам многих дисања хук.

И ближи смо но што смо икада били, "блиски као лист листу,

блиски као звуку · звук.

у 7

Пола живота превалио сам,

ако... ко то зна | А можда ће друга половина бити... ил неће бити... Штаг

Неиспричане приче прате ме у стопу, ваздушасти ликови гоне ме: дај нам облика, неиспеване песме чезну монотоном НОЛ ЛАО и коре ме изгубљени тренуци.

Многе књиге су остале у скровишту мо је главе, у телу ми остали зачеци нових бића,

Моја рука не милује мало тело од мога тела, у души мојој дрема још многи свежи врутак, у глави зуји васиона цела.

И само тренутак...

Све нестаје... Ро: Тренутак»

Бојиште,

Бојиште нас очекује,

другови,

бојиште подмукло,

метежно,

недогледно,

и не лети лепа вила са заставом пред борцима, и не плету се венци око гордих чела.

Корак по корак,