Наша књижевност

~ Наша књижевност

Волим те, животе, са сутонима и зорама.

(О, каква срећа што нисам био глув ни слеп! Но ниједна лепота не сме ме поткупити, истински живот ваља ма и смрћу искупити. Био си маћеха, животе, са стегама и морама. О, друже животе, како ћеш једном бити леп!

75; Како се мења ово безимено МНОШТВО, као да га нешто у имену целину скива. |

Како су сличне те очи, како слична та лица. Но као да се нешто туђе међу њима скрива.

Или се многи сплео у мрежи ЕП јавер · Шта носи у себи,

шта носи у грудима,

шта носи у тајној одаји своје главер

А неко седи на прозору тајанствен сред саксија кржљавога цвећа,

_и гледа у хрбат брда са звездаром,

у пропланке светла са смеђом сенком дргећа.

Да, нешто ће доћи, нешто ће проћи, свак нешто у себи слукти.

Треба нам снаге, надљудске моћи блиски пожар већ букти.

6

О, радости којих нисам имао,

присни додири људски који су измицали,

цветови који су венули тек што су ницали, фатаморгане: чежњи које нисам дохватао!

Колико покрета нисам учинио, колико речи нисам рекао,

колико топлине и нежности нисам никоме дао!

И све што није било оживи у ведрој тузи,

и све што нисам дао шаљем у пролећни дан.

А сутра крећем на пут, пут далек, неизвестан.

И хоћу л' се вратити, ил пасти на невидљивој прузиг

· Виолина плаче. Облаци машу. Не, нисам жалостан.