Наша књижевност

Флорин лик - 261

Зачас је месо било смекшано и одочено. Мартин се тад усправио и пришао деду, с вечером у рукама. Дед Јон, ислабљена лика, гледао, је у Мартинова прождлрљива уста чији су једва истурени зуби отсецали с врха ножа залогаје меса. Мирис печене дивљачи увлачио се у старчеве длакаве ноздрве и у бабурасту носу дражио му чуло. Како је Мартин био већ сео ближе на постељу, дед Јон га је неко време посматрао, пажљивије него акада дотад. Пронашао је, тек у тим тренуцима, да су Мартинове очи мулт, мулт фрмосе, у боји зрелих купина. Пронашао је, јер га је волео. На Мартинову препланулу лицу истицао се, у дну десна образа, подужи траг што га је ружио, траг од орлава- нокта. Дед Јон гледао је у тај ожиљак што га је његов унук пре једног лета био задобио.

Гледао је (.. Мартин се био успео на недалеки тимор да _у гнезду задави орлушину која му је односила јарад. Никако није могао да је улови, ма да је слетала без лукавства. Једино му је остајала немоћ у бесу да за њом гледа како му односи јаре, недавно ојарено. Орлушина би. се потом редовно спустила на тимор, неколико стопа изнад орловских гнезда, и бацила би се похлепно на плен. После поједена оброка повукла би се "на починак. Мартиново оштро око све би то гледало. Онда је Мартин једног поподнева одлучио да спере ту љагу са себе. Орао је управо био однео још једно јаренце. Решио се да га ухвати, голим рукама, на легалу. Узалуд га је дед Јон одвраћао од те лудости. Узалуд му је помињао капслару да њоме, из слатке заседе, усмрти грабљивца. Никада Мартин свој бес према орловима није искаљивао кроз капслару. Он се њоме служио само понекад, у лову на дивокозе. Таманио је орлове ножем, издалека, кад слете међ његову стоку. Само такав обрачун био је за њ исправан. Орао и не стигне да зарије канџе у топле јареће слабине, а Мартин му је већ забб смрт у леђа. Једном је чак, хитнув нож са неколико корака, приковао орла за јаре. Страдало је и јаре, али бар је остало Мартину, а не орлу. — Узалуд га је дед Јон одвраћао од лудости. Мартин се упутио на тимор и тамо стигао у смирај дана. У полумраку, на вртоглавој висини, издржао је кратку сурову борбу против канџовита силника и, у победи, задихан се задржао на ивици бездана. Вратио се, у касне часове, носећи мртву птичурину, расперјану. Није марио