Наша књижевност

Флорин лик 265

враћао, друкчије киван, и брзао да истуче Флору, која је занела, а љубављу није била овенчана.

Зашто је морао толико да је туче» Зашто је хтео» Зашто је дивљала његова крв над Флором» Срце, најбољи део живота, зашто је, у много махова, било у Јону Барбулу Долкану мање од сачме» Па ни дивокоза се не убија са толике даљине са које си ти, Јоне Барбуле, убио: Флору!

Али зашто се Флора сада удаљаваг Зашто ишчезава њезин ликг Зашто се сад нагло примиче» Зашто се опет губи» Је ли то уствари Флораг Да, то је Флора. Не, није Флора. Можда је Марко Велан> Којешта, шта ће ту Велан! Можда је онда стварно Траил Царан, који се вешто крије под ликом Флориним> Није. то ни Траил, јер нема он права да узмућује твоју мисао, Јоне, који си над њим извршио само казну што је планина захтева! А да ли је то Митра» Није ни она: Па ко је онда Нико не одговара. Само лик титра, па се умирује треперење око њега. Флора... фата миа... Флора...! |

Мартин је управо био ставио последњи залогај у уста кад је дед Јон стао да дозива. Хитро је устао да би се нагнуо нада њ. Својом неспретном дебелом шаком Ке ДИвло је дедову ПИ

— Што зовеш Флару 2 -

Дед Јон-га, међутим, није чуо. Све више је тонуо у нестајање. Вид му је ишчезавао нагло. Остаци његове свести отимали су се о живот што се згрушавао у његовој крви, кап по кап. Негде, у дну његова вида, пробијала се необична светлост, хладне боје, око Флорина лика. Флора никако није хтела да оде без њега. Ваљда зато што ју је тукао док је носила Мартина под срцем. Својим крупним очима она је сањиво и нежно гледала у њи чекала да пођу с планине, кроз ветар и мраз. |

Старац је опет забунпао:

— Флора... Флора миа!... Флора .. Флора...

Доста година Мартин је растао уз деда Јона, а Тек сада, први пут сада, он је толико слушао име које никада дотле није обасипало милоштом њега, Првулова сина. Готово је схватао да је то име драго. Примао га је и слухом и видом. И у својој дивљој невиности он се све више стао да надноси нада то већ лепо име, него над замирање дедових спржених усана.

“

Надносио се све више нада то име, а ништа јасније није могао да види. Само нага реч била је пред њим, име што се истрза-